Гласање под маскама

Можда је у праву доктор шаљивџија Бранимир Несторовић, када каже да су плавооки Срби потомци ванземаљаца, не лоцирајући тачно планету одакле су бабе и деде атерирале на Земљу. Кампања за парламентарне изборе 21. јуна изгледаће као да су бирачи и носиоци листа пали с Марса. Носиће маске, многи и визире, а ако озонирани прођу кроз ординацију Жељка Митровића возиће се на ролерима. Ко се закашље угрозиће регуларност избора, јер ће остали на бирачким местима збрисати кући.

Да ли ће чланови бирачких одбора и контролори навући скафандере или ће само одржавати социјалну дистанцу од два метра? Ако после пипања сваког листића буду прали руке, изборни резултати ће стићи негде на јесен. И кампања ће потврдити паранормалне теорије харизматичног доктора. Замислите изборе у Србији без масовних митинга и колона аутобуса, с тек неколико десетина присталица на трговима и евентуални покушај кампање од врата до врата, у којој би страначки активисти били тек нешто мање омиљени од Јеховиних сведока.

Странке које су за бојкот гласања или њихово бесконачно одлагање, уместо одушевљења Тањом Фајон, енергију треба да усмере како би се домогли Теслине временске машине која путује кроз време у којем неће бити Вучића. Али први дипломата ЕУ Ђузеп Борељ већ је поручио да бојкот није опција, што је једнако честитки која је из Брисела стигла Томи Николићу у пет после подне, три сата пред затварање бирачких кутија. Ондашњи шеф напредњака је право са стиропора атерирао на Андрићев венац, одакле је иселио Бориса Тадића. У међувремену је штрајковао глађу у згради парламента, покривен ћебетом, док му је Вучић мерио притисак, иако на председничким изборима 2012. године, колико је познато, није било короне. Тада Вучић и Николић нису били социјално дистанцирани. И ти избори су подсећали на научну фантастику. Бесни таксисти слушали су Радио Фокус, једину напредњачку медијску оазу, и урлајући комуницирали с пријемником без укључивања у програм, као у нискобуџетним филмовима Џона Карпентера.

Истраживачи јавног мњења Томи нису давали никакве шансе, превиђајући како се отцепљеном крилу радикала догодило изненадно провиђење. Нису одлазили код влашких вуду-баба, већ код политичког оперативца за специјалне операције Микија Ракића, узгред, најближег Борисовог сарадника, па је Америка, уместо велике сатане, постала клуб драгих пријатеља, док Берлин, Брисел, Лондон и Шеста флота више нису били легитимне мете за омиљену дисциплину бацање камена с рамена. Демократе су, пред поноћ, по објављивању изборних резултата, заиста изгледали као да су пали с Јупитера, поражени од напредњачких бића проевропске оријентације.

Мерење температуре на гласању у Јужној Кореји, 15. април 2020. (Фото EPA-EFE/Kim Hee-Chul)

После неколико година, сличну судбину доживео је и Тома Николић, путујући у супротном смеру. Али планета на коју се населио још није откривена. Од када је одустао од кандидовања за други председнички мандат 2017. године, а разлоге његовог повлачења знају само он и Вучић, можда негде у Србији налетите на „томовачу”, али на самоизолованог Николића нећете сигурно. Одувек ми је Шумадинац личио на мудраца. Биће да је предвидео корону три године раније.

Слоба Милошевић није имао пророчке моћи када је расписао председничке изборе пре рока, за 24. септембар 2000. године. Можда је сам себи пресудио зато што је читав терет кампање пао на Милутина Мркоњића. Мрка је заиста обнављао силне порушене мостове после агресије НАТО-а, углавном за пешаке лакше од 100 килограма, али је било важно пред Слобу ставити црвену врпцу и дати му маказе у руке. Србима као Србима, и слобистима и антислобистима, за све политички погрешне потезе криве су жене. Нарочито Мира Марковић. Пред судбоносне изборе пре две деценије биле су две. Придружени члан породице била је тадашња генерална секретарка СПС-а Горица Гајевић. Слоба је, додуше, знао да опозициони лидери у ДОС-у очима не могу да се гледају, па кад су, хтели не хтели, изабрали Воју Коштуницу за заједничког кандидата, у чијем су кастингу значајну улогу имали Американци, Милошевић је веровао да има лак посао. Нарочито је имао у виду своју изборну математику у којој су један плус један једнако 11! Слоба није имао амбицију да буде Питагора, већ је рачунао на резервоар сигурних албанских гласова из типичних, њему лојалних места, попут Дренице, Јуника, Ораховца, Подујева. Вероватно се сетио поновљених избора за председника Србије децембра 1997. године, када је Милан Милутиновић победио Војислава Шешеља у другом кругу. После оружане побуне ОВК, Шешељ је цинично поручио председнику Милутиновићу да оде у Јуник и смири своје бираче.

Милошевићеви дворјани успаничили су се када су видели да превише Срба добровољно иде на митинге ДОС-а и све заљубљеније гледа у Коштуницу, иако се тадашња медијска машинерија трудила да опише Воју као салонског политичара, способног да окупи само мачке, комада девет.

Који избори у Србији, уосталом, нису судбоносни и паранормални? Можда су то избори за председника Србије на јесен 1992. године, када су кандидати били Војислав Коштуница и Мирољуб Лабус. Кампања је била стерилна и без међусобних увреда, што је кулминирало њиховим телевизијским дуелом од кога су узбудљивији Бергманови филмови. Понашајући се као да су у Шведској, нису привукли на биралишта више од 50 одсто уписаних бирача. Воја је имао највише гласова, али недовољно да постане председник Србије. Мање је важно то што се премијер Зоран Ђинђић потрудио да што више људи остане код куће. Били су то први неуспешни избори за шефа државе. Зато их готово нико и не памти. Коштуница и Лабус су заборавили да се на изборе у нашој авлији не одлази као у амфитеатар, него као у октагон!

Зато нас у јуну чека нешто далеко узбудљивије. Први пут и гласачи и контролори ће бити маскирани, а да не буду осумњичени за крађу гласова. Можда такав процес постане лековит за нашу демократију. Нарочито ако се бирачима мери температура.