Намештај који расте са дететом

Живот у кући са децом стална је промена.

Таман уредите собу за бебу, беба порасте и постане мало дете, таман уредите собу за мало дете, оно постане прво предшколско па убрзо затим и школско дете и тако редом, све док не напуни негде око 14 година и постане зрело да има своју сопствену собу са намештајем који неће морати сезонски да се адаптира.

Бебећа соба је нешто најслађе на свету, један бајколики простор са љупком музиком за успављивање и преслатким детаљима за ведро расположење. Међутим, све то више увесељава одрасле док је детету најважније да има љубав ближњих, да буде суво и чисто, сито и да му не буде ни хладно ни вруће.

Бека Пунишић је осмислила намештај за дечју собу који ће моћи да прати потребе детета кроз све фазе одрастања, а да притом родитеље не излаже непотребним трошковима. Као искусни дизајнер, пројектовала је намештај који се састоји од неколико решеткастих елемената, неколико равних плоча и неколико меких јастука. Са та три основна елемента у неколико различитих димензија, могуће је обликовати креветац за бебу и место за купање и преповијање, затим ограничен простор у коме ће дете проводити своје време кад је у најопаснијој фази − кад прохода. То је период екстремне радозналости, при чему су претње од пада, дирања утикача, удараца о оштре ивице ствари, нагињања кроз прозор... свакодневна појава. Намештај који детету и родитељима нуди спокој у тим данима готово да нема цену.

Следи период када ће дете седети за столом и цртати, слагати слагалице и бити мање узнемиравајући фактор у соби препуној опасних места. Када пође у школу, све ће више бити везано за радни сто и кревет, за излежавање и спавање.

Све ове фазе прати намештај који родитељима омогућава трансформацију предмета у служби дечјег одрастања.

Овај намештај је од 1977 до 1983. године добио укупно 11 награда за дизајн („Сребрни кључ” Београдског сајма намештаја, Диплому „Добар дизајн” београдског Дизајн центра, Откупну награду Музеја примењене уметности у Београду...), али никада није доживео ширу серијску производњу. То је само један од апсурдних примера српског индустријског дизајна.

 Драгослава-Бека Пунишић (1942-2002)

Београдска, српска и југословенска дизајнерка, била је рекордер по добијању разних награда, признања, диплома, повеља итд. од стране респектабилних институција привреде и културе у бившој Југославији. Излагала је на бројним престижним манифестацијама бивше државе, али и ван ње (Беч, Москва, Париз, Копенхаген, Лондон, Келн...). Имала је звање истакнутог уметника УЛУПУДС-а. Нажалост, многе њене идеје остале су у фази прототипа или нулте серије и нису доживеле озбиљнију серијску производњу. Објавила је књигу „Дизајн личног имиџа”. Поводом десет година од смрти ове изузетне дизајнерке, Музеј примењене уметности у Београду приредио је изложбу њених радова 2012. године.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs