Обланде од хумора

Нови Сад – Црнохуморна комедија само је оквир за деликатни развој неочекиване љубавне романсе у хрватско-српском филму „Није крај” Винка Брешана (ван конкуренције), с којим је синоћ у Новом Саду започео велики међународни филмски фестивал Синема сити.

Наш стари знанац Винко Брешан, после успеха комичних филмова „Како је почео рат на мом отоку” и „Маршал”, и узбудљиве ратне драме „Свједоци”,упустио се сада у екранизацију драмског текста „Жена без тијела” Мате Матишића у чијем је фокусу необична љубавна драма између хрватског ратног ветерана Мартина (виспрено дозиран Иван Херцег) и српске порно-глумице Десе (изврсна Нада Шаргин) чија се трагична судбина расплиће током филма у којем и сам наслов наговештава да заиста није крај. Ни хрватско-српских рана, ни сарадње ни љубави, али ни могућности да се заједничким копродукцијским подухватима (загребачки „Интер филм” и београдски „Ванс”) рађају и заједничка филмска дела.

Прича из новог Брешановог филма испричана је из визуре Ђуре, ромског музиканта (врсни комичар Предраг Вушовић Пређо), који је због своје рекордне обдарености у оном, за мушкарце најважнијем, пределу тела и сам порно-звезда, што је чињеница из живота коју крије од жене. Из његовог угла, дакле обешењачког, помало наивног и кроз обланде од хумора, гледалац прати Мартина опседнутог Десом, постепено сазнаје зашто је он тражи по Београду и откупљује од „кастинг директора” а заправо макроа (пикантна улога Воје Брајовића). Из таквог угла лакше је прогутати и ону горку пилулу коју Брешан нуди, а то је чињеница да се Мартин у Десу заљубио током рата, гледајући је даноноћно кроз нишан снајпера, вребајући тренутак да убије њеног мужа, „четничког војводу” у малом хрватском граду. Узбудљив и редитељски вешто вођен филм који ће се ускоро наћи и на редовном репертоару наших биоскопа.

Довољно узбуђења гледаоцу је понудио и први филм из такмичарског програма „Егзит поинт”, рускитрилер хичкоковског проседеа „Ништа лично” Ларисе Садилове. У причи о „усамљеном вуку”, приватном детективу Зимину (Валериј Баринов) који у свом раду комбинује изуме совјетског бирократизма и новог руског капитализма док за новац „копа” по туђем прљавом вешу, Садилова се вешто креће кроз визуелни паралелни универзум који је као стил наметнула. Зиманове главне „мете” за праћење су две жене: заносна Ирина у директном контакту са стварношћу сликана је у колору,њени су тотали црно-бели баш као што је црно-бео и монитор преко којег је Зиман неуротично прати, несвестан да се кроз овакву игру рефлектује и његов живот као искривљени одраз у огледалу...

Већ вечерас публику очекује и суочавање са америчким филмом „Баласт” Ленса Хамера, победником Санденс фестивала. Минималистички арт-филм опоре естетике, у целости ситуиран у руралне делове Мисисипи делте, у црначкусиротињску популацију, са фокусом на три лика и њихове и животне инстинкте. Хамер је за главне глумце изабрао натуршчике, а они су подарили на тренутке чак болну аутентичност. Аутору који је, иначе, по образовању архитекта, полази за руком да непретенциозно а веома дубоко урони у сву деликатност социјално-реалног, и у лавиринт тананих међуљудских односа. Изврстан филм.

Фестивалски раритет представља и први филм из Уганде који је закорачио на интернационалну сцену (био је приказан зимус на Берлинском фестивалу). Нискобуџетско филмско дело „Дивизион”, снимљено је герилски, малом дигиталном камеромиз руке, дугометражни је првенац необичне уметничко-музичке групе „Да, то смо ми”, предвођене редитељем Доналдом Мугишом. Ово је мали, стилски „прљав” али посве аутентичан филм који готово документаристички бележи стварност сиротињских четврти Кампале у којој се група младих музичара бори за свој пут до врха и своје снове, повремено развејане издајом пријатељства...  

Једини чисти документарац у конкуренцији за награде је филм „Шахида: Алахове невесте” младе израелске редитељке Натали Азулен, потресно сведочанство о 120 становница затвора Шарон, које су заточене и осуђене као палестинске терористкиње, потенцијални бомбаши-самоубице. Ове младе жене су и мајке, деца их сматрају херојима, а оне саме искрено верују да је „рат обавеза мушкараца и дужност жена”. У покушају да се својим јунакињама што више приближи, да спозна мотиве и разлоге који нагони ове жене на „деструктивни тероризам” Азуленова се, помало и сама затечена спознајом другачије стварности, више ослања на њихово материнство него што даје одговор на најважније питање: зашто?

У селекцији „Егзит поинта” је и дебитантски мексички филм „Ноћни бафало” Хорхеа Ернандеза Алдане, прилично успела екранизација истоименог романа славног писца и сценаристе Гиљерма Ариаге. Ариага је писао сценарио за ову вишеслојну и помало психоделичну љубавну драму у којој глумачки бриљира Дијего Луна, који Алданов филм потписује и као продуцент...

Међу филмовима који гледаоце не остављају равнодушним, свакако је и норвешки филм „Уметност негативног размишљања” Берда Бреинена, који је на фестивалу у Карловим Варима доминантно освојио награду за најбољу режију. Ова црнохуморна комедија о људима са посебним потребама је филм пун изненадних обрта, ироније и сарказма, али и топлине, којом је третирана иначе веома осетљива тема...