Проницљиво око Пјера Крижанића

Сигуран, пун и бритак потез Пјера Крижанића (1890–1962) оловком, пером или четкицом – свеједно је – препознаје се одмах. Овај врсни карикатуриста, један од родоначелника тог жанра у југословенским оквирима, својом руком овековечио је многе наше уметнике због чега његови радови имају истакнуто место у Збирци ликовне уметности Спомен-збирке Павла Бељанског. Све до 14. јуна у оквиру поставки названих „Меморијал уметника”, у овој новосадској институцији посетиоцима жељним стваралаштва након готово два месеца изолације доступно је десетак његових карикатура из фонда који поседују, а под насловом „Уметници пером Пјера Крижанића”.

„Иако не припада кругу аутора чија је дела Павле Бељански уврстио у колекцију, Крижанић заузима истакнуто место у нашој збирци као хроничар југословенске културне сцене у првој половини 20. века. Његове карикатуре ушле су у фонд откупом од сликарке Лизе Крижанић, уметникове прве супруге, и поклонима Лепосаве Ст. Павловић и Сесил Перић”, објашњава за „Политику” Марта Ђармати, кустоскиња Спомен-збирке Бељански и ауторка ове децентне и питке изложбе, уприличене поводом 130 година од Крижанићевог рођења.

Поред тога што је његово стваралаштво најпре у вези са карикатурама друштвено-политичке тематике, радо је и веома успешно бележио ликове својих савременика и пријатеља, међу којима се многи данас сматрају најзначајнијим представницима српске и југословенске ликовне и драмске уметности, књижевности и издаваштва.

„Карикатуре стваралаца које поседујемо, попут Риста Стијовића, Сретена Стојановића, Јована Бијелића, Јефте Перића и Лизе Крижанић, изузетни су примери Пјеровог умећа да истакне специфичне карактерне црте портретисаног. Прецизна карактеризација личности и балансирање између стварног и карикатуралног особености су његовог израза. На изложеним радовима можемо уочити и заинтересованост аутора да уз помоћ карикатуре забележи позицију и ангажованост сликара у Београду у периоду између два светска рата. Уметнике, међу којима препознајемо поменутог Стијовића, Стевана Боднарова, Вељка Станојевића и многе друге, уочавамо у жустрој препирци са председником београдске општине, потом Петра Добровића, Мила Милуновића и Тому Росандића видимо на првој оснивачкој седници Академије ликовних уметности у Београду, или Јефту Перића, борца за права уметника крајем тридесетих година 20. века, запажамо приказаног као мученика и свеца. Крижанићеве аутокарикатуре представљају њега самог као креативца који је и сопствени лик гледао проницљивим, критичким оком”, каже наша саговорница и подсећа нас на неке биографске податке који се тичу Крижанића. Почевши од рођења у Глини (Хрватска), у хрватско-српској породици, преко уписивања на Вишу школу за умјетност и умјетни обрт у Загребу, па до почетака бављења карикатуром 1908. и сарадње са сатирично-хумористичким листом „Коприве”, у којем се први пут представља псеудонимом Пјер.

Из Загреба прелази у Београд 1922, а од 1923. редован је карикатуриста „Политике”, док повремено ради у „Новом листу”, „Седмој сили”, „Усменим новинама” и „Јежу”. Карикатуром с пратећим текстом коментарисао је најзначајније догађаје из унутрашње и спољне политике Краљевине Југославије. Објавио је збирке карикатура „Наше муке” (1923) и „Куку Тодоре” (1927). Био је један од оснивача хумористичког листа „Ошишани јеж” (Београд, 1935), бавио се ликовном критиком (1919–1941) коју је објављивао опет у нашем листу, у „Ријечи” и „Животу”, те есејистиком, илустрацијом и сликарством. Био је члан групе „Облик” (1931–1937), а постхумно, у његову част, 1967. године, на иницијативу сликара и карикатуристе Драгана Савића, установљена је Награда „Пјер”, коју додељују „Вечерње новости” за допринос савременој српској новинској карикатури.