Реформа правосуђа као Жикино коло

Адвокат Божо Прелевић био је у првој групи судија које је Милошевићев режим 1999. године преко ноћи разрешио због активности у Друштву судија. Није се после враћао да суди „у име народа”, али каже да му никада нико и није понудио да се врати. Био је министар полиције од октобра 2000. до јануара 2001, па две године саветник министра, а онда подноси оставку и одлази у адвокатуру.

Као заступник Милана Веруовића пред судом, доследно је бранио своје дубоко уверење да је у атентату на премијера Ђинђића испаљен „трећи метак” из „другог снајперског гнезда”, иако је знао да ће га у јавности прозивати да тиме подржава тезу одбране оптужених, за које је уверен да су криви. Председник је Лиге експерата (Лекс) и независне комисије за истраживање смрти гардиста у Топчидеру.

Сви говоре о алармантном стању у судству. Шта се догодило с чувеном реформом правосуђа?

После 2000. године, у Лексу је рађена обимна реформа правосуђа, али је онда дошло до смене Ђинђићеве владе и нове власти су сматрале да рад 40 стручњака на томе не вреди ништа зато што их је изабрала влада Зорана Ђинђића.

Прича о реформи правосуђа, као и реформи свега другог у Србији јесте прича о Жикином колу. Кад погледате Жикино коло, ви не знате одакле су ти људи дошли, а кад заврше – не знате куд се враћају. Они излазе, преплићу ногама, иду два корака десно, два корака лево, један корак напред, један корак назад и све време цупкају у месту. И суштина јесте цупкање у месту, али ви имате страховит осећај динамике. Стално се нешто динамично креће, а никуда.

Да ли се, ипак, нешто променило за осам година?

Кренуло се у реформу ствари које стратешки нису важне. Зато та реформа до сада није дала богзна какве резултате. Више су се трудили да прете судијама, покушавајући да им објасне да једино они треба да буду лустрирани, а тиме су их само чинили несигурнијим и тако фактички допринели да поново одређен број људи, који зна свој посао, напусти правосуђе.

Овде се, нажалост, политичке и изборне кампање и воде тако што се негира правосуђе. Када ви у изборним кампањама кажете да хоћете правну државу, а тражите да неко правноснажно буде ослобођен, ви у ствари поручујете да не желите правну државу.

Ако се у постизборним договорима тргује чак и кривицом или невиношћу оптужених и осуђених за тешке злочине, шта могу да очекују обични и поштени грађани? Има ли за њих, у било чему, правне сигурности?

Последњих 20 година је јасна порука власти грађанима – да се превара исплати. Држава Србија санкционише поштен свет и стимулише превару многим својим прописима. Свако ко је зидао без дозволе, он треба да плати 50 одсто трошкова, а свако ко је зидао с дозволом, трудећи се да добије дозволу, треба да плати сто посто. Свако ко легално увезе кола треба да плати сто посто, али ако вози кола на регистрацију стране државе, Црне Горе, он не треба да плати. Могу два дана да набрајам где све ова држава стимулише превару и где се превара издиже на пиједестал некакве вредности. И то се ради и у изборним кампањама, све зарад неких виших циљева због којих ми сада имамо државу која је, по устројству свог система, гора него 1987. године.

Где ту видите место и улогу судства?

Већина политичара на суд гледа као на некакав реметилачки фактор. Већини политичара није јасно на којим основама функционише суд и не желе ограничење своје апсолутне моћи, како су је они замислили, ни законом, ни процедуром. Њима то не треба. Зато доносе законе који су недоречени, где се не зна ко је за шта одговоран и који нису ефикасни. Када те законе донесу, онда од правосуђа траже да буде ефикасно само у односу на њихове конкуренте. Они, у ствари, траже да правосуђе буде њихова полуга моћи и само такво правосуђе за њих је добро.

За грађане Србије такво правосуђе, пред којим сви људи нису једнаки и које није ефикасно, ствара осећај да живе на ризичном месту, где је могуће да без санкција урадите све што постоји у кривичном закону – од изазивања расне нетрпељивости, изазивања рата, формирања паравојски, уцена, притисака, убистава...

Али суд суди оно што тужилаштво тужи. Полиција хапси, а адвокатура брани. Да ли се и ту игра Жикино коло и ко га води?

Правосуђе чине и суд и тужилаштво и адвокатура и не може да се посматра одвојено од рада државних органа. Али ако анализирамо ко заступа оптужене људе из Државне безбедности, тачно се види ко заступа коју власт. Ако се вратите пет година уназад, ви видите да су ти који сада бране, вртоглаво напредовали у правосуђу. Веза између политике и суда, политике и тужилаштва, као и политике и адвокатуре, фактички постоји и на њој се предано и темељно ради. Адвокати упиру прстом на правосуђе, а они су сами део проблема који се зове правосуђе.

Знате ли за неки случај да је адвокат тражио клијенту велики новац са објашњењем да одређени износ мора дати судији за жељену пресуду?

Ево, наш клијент, оптужен за саобраћајну несрећу са смртном последицом, повукао је предмет из наше канцеларије и рекао да ће му адвокат у Прокупљу за пет хиљада евра издејствовати ослобађајућу пресуду. И шта се десило? Добио је две године затвора. Значи, дошли смо до тога да грађанин каже адвокату: „Ја нећу твоје знање, ја хоћу твоју везу”. Њега уопште не интересује да се одбрани на законит начин. Он тражи адвоката који ће му рећи: „Пет хиљада за судију”. Колико је судија од тога узео види се по пресуди.

А има ли судија који узимају новац?

Има, то није спорнои није проблем да то открије ако би неко хтео то да открије. Ја само мислим да се о корупцији у правосуђу неупоредиво више прича него што је то проблем правосуђа.

Шта је већи проблем?

Већи је проблем ароганција и незнање појединих судија, потпуно неефикасно процесно право и чињеница да овде и даље постоји супремација полиције и Државне безбедности над тужилаштвом и судом, а код појединих тужилаца за ратне злочине сада постоји и страни фактор. У неким предметима Специјалног суда за организовани криминал врло јасно се види утицај тајкуна на правосуђе.

Видели сте на који начин је склоњен тужилац Милан Радовановић, који је заступао оптужницу за убиство Ђинђића. Тај човек је, после тога, нажалост, под бременом прљавштине, преминуо, а он је само рекао оно што последњих десет година говоре сви тужиоци, као и судије у Врховном суду – да се прислушкују њихови разговори.

Када су хапсили адвоката Немању Јоловића, реакција Адвокатске коморе била је срамна и такорећи никаква. Кад погледамо образложење суда којим је прихваћено јемство, онда видимо и квалитет те оптужнице за „стечајну мафију”, а онда је ту заменик специјалног тужиоца који каже да њему прете из Републичког тужилаштва и, ваљда, из Врховног суда да буде против тог прихватања јемства, а никада није именовао ко је тај ко сме да прети тужиоцу који је у одељењу за борбу против организованог криминала. Потпуно је јасно који тајкун стоји иза тог предмета.

То све говори о једној клими која не може да роди квалитетно правосуђе. На квалитетном правосуђу се овде, у ствари, никад није радило. То власти ове земље искрено никад нису желеле. Из неефикасне и нестручне власти, ми не можемо да добијемо ефикасне институције.

Ниједна власт, после 2000. године, није дуго трајала. Чак и да је стручна и вољна, није имала времена за темељну реформу.

Да би реформа правосуђа дала неке резултате, под условом да постоји стратегија и да се не игра Жикино коло, потребно је бар два мандата владе. Сваком министру су потребне бар две године да схвати где се налази.

Били сте министар полиције када је почела истрага „Ибарске магистрале”. У четвртак Врховни суд изриче четврту првостепену пресуду. Шта ту не штима?

Врло брзо је утврђено да је Државна безбедност творац плана егзекуције. Међутим, на чудесан начин прекинута је истрага у ДБ-у коју је требало да воде инспектори Јавне безбедности. Љуба Милановић је тај предмет врло брзо решио и после тога је био избачен из полиције – због превелике ревности. Био је и на добром путу и кад је реч о откривању Ћурувијиног убице, а онда је то прекинуто и он је пребачен на одељење лупања печата.

Могу да нагађам мотиве. Рецимо, зато што је том истрагом био угрожен неко доста значајан у ДБ-у. Када су они видели како се „Ибарска” отвара, видели су и која је цена тог отварања и чини ми се да више нису могли да решавају проблеме по истом обрасцу.

ДБ је врло брзо изашао са неким кривцима за „Ибарску” – понудили су их и рекли да су то кривци. Уколико су они у томе учествовали, пошто не верујем да би суд доносио толико пута одлуку да они јесу криви, а да то није тачно, онда су они само извођачи радова и зато ми је жао што главни кривац оваквом пресудом неће бити ни дотакнут. А ја не знам да ли је, у ствари, главни кривац он или његова жена и бојим се да ће то икада бити могуће утврдити.

Како бисте прокоментарисали захтев СПС-а да породица Милошевић буде аболирана и да Драгољуб Милановић буде пуштен из затвора?

Као бесмислен. Не видим могућност да Милановић буде пуштен из затвора, осим ако га некаквим чином аболиције председник не помилује, а сигуран сам да се то неће десити. Колико ми је познато, Милановић је издржао око половине затворске казне, а тада му припадају, по закону, и некакве могућности, на пример да тражи условни отпуст. Што се тиче породице Милошевић, питам се како то да они уопште нису били окривљени у неким предметима.

Били сте критиковани због тезе о трећем метку у атентату на премијера Ђинђића, јер адвокати оптужених на томе граде одбрану. Шта очекујете од јавне седнице пред Врховним судом у септембру?

Истину. Ако Врховни суд не утврди истину, онда он служи нечијој сврси. Морали су бити изведени сви докази. Убиство Ђинђића је политички чин пар екселанс. Некоме се ту правио политички простор. Кад ви не утврдите коме, онда је то страшно добро поље за међусобна оптуживања. За мене је интересантна изјава неких потпредседника владе и министра унутрашњих послова да ће се све сазнати кад се отворе страни досијеи. Али, да буде јасно – никада се није десило да је метак више, који је испаљен, некога ослобађао одговорности. То само може да буде у глави једног болесника који је вршио страховит утицај на медије.

Ја сам сигуран да људи који су на оптуженичкој клупи јесу учествовали у атентату, али мислим да то није пуна истина. Суд је морао да уради реконструкцију убиства. Не постоји ниједан разлог да лажу они који су једини били спремни да за Ђинђића погину, који су били поред њега и сви одреда рекли, два сата после атентата, да су чули испаљивање три метка.

Друго, након догађаја, многи су уништавали трагове. Мене само интересује зашто. Волео бих да ми неко каже у коме су се још кривичном поступку убуђали трагови крви и у коме су још поступку уништени докази, као што су улазна врата на згради владе.

На кога сте мислили када сте рекли „болесник који је вршио страховит утицај на медије”?

Мислим да је потпуно јасно ко је вршио притисак на медије и ко је водио некакве приватне истраге. Мислим и да је то свима јасно и немам намеру да неког именујем, па да се онда млатим по суду. Потпуно је јасно ко је то у питању и коме је све сугерисано да је премијер угрожен и да ту нико ништа није урадио. И за то постоји одговорност, јер то није дозвољено.

Постоје ли поново неки криминални кланови, попут „земунског”?

Цена наркотика је изузетно ниска и по томе видите да је Србији поново потребна „Сабља”, јер се за пет година, уместо да је неко наставио тамо где су други стали, криминал опоравио, тајкуни постали бахати, а политичари, посебно неки економисти, истичу се у ниподаштавању и гажењу одлука суда.

Александра Петрови

------------------------------------------------------------

Вештаци – рак-рана правосуђа

– Судски вештаци су важан сегмент и рак-рана српског правосуђа. Вештаци су рак-рана и Топчидерске комисије. Докле год вештаци не буду скидани с листе вештака због услужних, коруптивних вештачења, ви нећете имати ефикасне кривичне и друге судске поступке. Најједноставније је корумпирати вештака, ма које струке. Добили смо од балистичара из Еф-Би-Аја да је потпуно јасно да је немогуће самоубиство гардиста у Топчидеру и тиме је потврђена истрага независне комисије. После тога, вештаци из независне комисије, који су изнели истину, бивају маргинализовани у београдским судовима. То је скандалозно.