Оп-арт поново у моди

Контрасти црно-белих елемената у ентеријеру изазивају оптичке ефекте који снажно утичу на наша чула.

Оп-арт, уметнички правац који је шездесетих година 20. века утемељио Виктор Вазарели, занимљив је феномен када је реч о теорији утицаја визуелних ефеката на човечију свест и подсвест. Али када феномен пренесемо у реалан живот, тачније у животни простор, односно ентеријер, онда је наша психофизичка равнотежа озбиљно доведена у питање. Јер често нам се заврти у глави.

Оштри контрасти црно-белих елемената постављени на подлогу, по законима геометрије (водоравно, хоризонтално, дијагонално, кружно, укрштено), а затим незнатним померањем правилног растера, избачени из математичког реда, изазивају неочекиване оптичке ефекте који снажно утичу на наша чула.

Овај уметнички тренд био је најпре прихваћен у графичком дизајну, за рекламне поруке бројних корпорација (најпознатији је на пример амблем за Међународни сертификат за вуну из 1965. године, затим за фирму „Пирели”...). Коришћен је за омоте књига и грамофонских плоча, за рекламне паное и постере, чак и за модну индустрију. Али када су га дизајнери ентеријера и архитекте применили на подручје свог деловања, дошло је до озбиљних проблема.

Тапете на зидовима или теписи на подовима изазивали су својеврсну конфузију и мучнину, озбиљну несигурност при кретању. Нарочито су биле опасне оне варијанте које би се нашле на степеницама. Млади су, међутим, прихватили „ошамућујућу” појаву и уживали у ризичном кретању по клубовима и местима за забаву.

Оп-арт је брзо изашао из моде, а заменила га је такозвана кинетичка уметност. Међутим, савремени дизајнери средином прошле деценије поново су прихватили изазов, па су не само велике површине ентеријера већ и спољне површине ормара, осмислили у оп-арт стилу, чиме се тренд вратио у фокус.

Виктор Вазарели (1908-1997)

Француски сликар, вајар играфичар Виктор Вазарели (1908-1997), рођен је у Мађарској. У 20-ој години уписао је будимпештански „Баухаус”, где му је професор био Ласло Мохољи Нађ, један од најпознатијих представника модернистичког правца интернационалне уметничке школе „Баухаус”. Од 1930. године живео је и стварао у Паризу. На почетку каријере бавио се претежно графичким дизајном и израдом нацрта за таписерије. Рано се определио за нефигуративно сликарство, да би се 1944. прикључио авангардним сликарским правцима. Истраживања је усмерио према изналажењу једноставних ликовних структура које омогућавају масовну репродукцију. У основи истраживања била је тежња да уметност обухвати и подручја визуелне перцепције која су до тада припадала искључиво научнотехничкој сфери. Његов циљ био је укидање разлике између реалних и привидних утисака, што омогућава да наша свест користи равноправно све визуелне информације. За дизајнере, овакав став представљао је изазов и они су га користили у својим пројектима.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs