Историја романтичних момената из серија

Године 1968. установљена је награда „Она и он” која се додељивала на Филмском фестивалу у Нишу. У конкуренцији су били глумачки парови из филмова и серија емитованих током године. Чешће се дешавало да добитници буду глумци који су тумачили ликове из серија него из филмова, јер се публика са њима више зближи.

Ова награда последњи пут је уручена 2013. године, али значај који телевизијски „она” и „он” имају за публику није престао. Стога, „ТВ Ревија” подсећа на најлепше љубавне изјаве које су током дуге историје српске телевизије изговарали омиљени серијски ликови – једни другима или једни о другима.

Гвозден: „Како рече председник Окружног суда из Паланку, ја сам се оженио из љубави [...] Само ме жао што се не разведо’ од Јагоду. Па да се опет привенчамо. Опет свадба.”

(Миодраг Петровић Чкаљa, „Љубав на сеоски начин”)

Паја: „Извините, шта вас занима?”

Виолета: „Он [...] И баџа и камион.”

(Радмила Савићевић и Павле Вујисић, „Камионџије”)

Рођа: „Човеку може свашта да се деси. Може да направи највеће глупости. Али кад помислим да бих могао због тога да те изгубим, никад.”

(Властимир Ђуза Стојиљковић и Станислава Пешић, „Позориште у кући”)

Марија: „Једном си рекао да се дивиш мојој храбрости. А ја сам, видиш, вечерас ужасно уплашена.”

Тихи: „Због чега?”

Марија: „Због тебе.”

(Злата Петковић и Воја Брајовић, „Повратак отписаних”)

Виолета: „Има 36 година. Леп, згодан, шармантан... Сјајан.”

(Лидија Вукићевић и Аљоша Вучковић, „Бољи живот”)

Цикота: „А оли би ишла са мном на један пут, овако?”

Зага: „На крај света, Циле.”

(Бранко Видаковић и Војка Ћордић Чавајда, „Доме слатки доме”)

Јасна: „Знаш, у целој овој гужви ја сам схватила да си ми ти најдражи. Стварно. Све те велике речи – револуција, историја – немају никаквог значаја пред једном простом чињеницом да те ја волим. Мислим да ми је то тренутно најважнија ствар на свету.”

(Бранка Катић и Зоран Цвијановић, „Полицајац са Петловог брда”)

Миланче: „Док се пурпурни зраци умирућег сунца преламају у кристалночистој води лепог плавог Дунава...”

Ана: „...По коме плове беле лађе препуне морнара који машу својим капама...”

Миланче: „Ана, волим те ушима, прстима и леђима. Вечерас ће ми твој струк бити конак, а твоја коса покривач.”

(Бојана Маљевић и Растко Лупуловић, „Отворена врата”)

Жарко: „Била једном једна матуранткиња. Мислио сам да ћу с њом да проведем цео живот.”

(Никола Којо и Ивана Михић, „Горе доле”)

Брандо: „Ја сам ти као овај Бабак.”

Биљана: „Па тај ми се одмах допао.”

(Војин Ћетковић и Мина Лазаревић, „Породично благо”)Шваба: „Ја нисам никад имао нешто тако са неким, заиста. Мислим, мени ово значи доста. И није ми сад најједноставније да ти идеш. Волим те, човече... Шта се смејеш? Ја хоћу само да се оженим тобом.”

(Никола Ђуричко и Нада Шаргин, „Вратиће се роде”)

Срђан: „Ја никада раније нисам мислио да је могуће волети некога сваког дана све више и више. А онда сам упознао тебе...”

(Никола Којо и Бојана Стефановић, „Оно као љубав”)

Груја: „Ја сам тек сад схватио да све ово време ја сам био стварно заљубљен у њу, знаш. Прво сам мислио да је она онако мало фрик, али кад сам је боље упознао... Не знам, некако сам схватио да је она баш онако дивна и нежна особа.”

(Ђорђе Стојковић и и Милица Томашевић, „Војна академија”)

Андрија: „Она је моја љубав, моја муза, мој свемир, мој бог, моја богиња, моја Грчка, стара Грчка, моја филозофкиња, све моје. Ето, а ја сам њен.”

(Андрија Милошевић и Анђелка Прпић, „Андрија и Анђелка”)

Страхиња: „Види, брате, ја њу волим [...] Штитим је. И у праву си, да. Толико је волим да ћу искористити сваку могућу прилику. И ни ти ни било ко други не може да ми стане на пут.”

(Аммар Мешић и Милица Томашевић, „Игра судбине”)