Флојд и Америка

Бес демонстраната изазивала је чињеница да поредак није обезбедио оно што се подразумева и што је обећано, а то је слободаМасовне нереде и протесте у САД покренуо је видео-снимак који у сваком човеку буди исконски осећај горчине и револта против нељудскости. Тај снимак могао би постати лакмус за расизам. Они који не осете горчину гледајући ту врсту садизма, или су у животу прошли и видели свашта, или су расисти који Флојда доживљавају као ниже биће чија патња не буди емпатију.

Упркос покушајима да се протести припишу организованом и дуго планираном сценарију да се у изборној години дестабилизује Трамп, и мада не треба сумњати да је накнадно било покушаја да се они преусмере ка том циљу, реч је о једном у низу догађаја који имају све карактеристике постмодерних протеста. Укратко, овај протест није усмерен против Трампа или његове владе, већ против политичког поретка као таквог. Бес демонстраната изазивала је чињеница да поредак није обезбедио оно што се подразумева и што је обећано, а то је слобода. Треба имати у виду да, посебно у западним земљама и посебно у САД, слобода пре него једнакост или братство, представља основ легитимације. Друга битна одлика је што је овај протест самоникао, без јасне организационе структуре и вођства. Некада је важило правило да организација и кадрови решавају све, а постмодерним протестима управо недостају обе ове димензије. Њихови учесници, које чине углавном млади припадници средње класе, али им се могу придружити и сви остали – посебно делови „лумпенпролетаријата”, мобилишу се путем друштвених мрежа и мобилних апликација. Најзад, овакви протести немају јасне политичке циљеве, па је у том смислу и њихово трајање неорочено. Као што ненадано и нагло експлодирају, на исти начин спласну и нестану.

У том смислу овај протест, колико год био масован, није могао да угрози САД, али је могао да доведе у питање представу о снази те државе у очима домаће и светске јавности. Међутим, управо пред том претњом показало се колико је тамошња политичка елита солидарна, без обзира на то којој партији припада. Пре него да овај догађај искористе за међусобне оптужбе, републиканци и демократе су заједнички деловали у правцу очувања поретка. Мада уз почетно несналажење и колебање и на крају помало неспретно, Трамп је позвао да се Флојдова жртва угради у темеље јединства нације у борби против расизма, а демократски конгресмени су клечањем у част Флојду учинили исто то. Америка је тиме показала како велике нације озбиљне кризе преусмеравају у победе и како се уздрмани поредак може ојачати. Томе је додатно допринела и чињеница да су се протести против расизма, више ли мање симболично, проширили и на друге земље.

Дубоки корени расизма, који је својевремено допринео економском јачању САД, политички су пресечени пре 150 година, исходом грађанског рата. Међутим, дух расизма није нестао, а његови изданци се и данас појављују и прете јединству нације. Америка ће пребродити ову кризу, можда ће из ње изаћи и политички јача, али расизам ће бити искорењен тек када Афроамериканци у деоби привилегија, али и ризика, буду учествовали сразмерно својој невеликој бројности. Флојдова насилна смрт само је врх ледног брега. Стварни проблем са расизмом у САД, као и било где у свету, јесте несразмера у животним шансама припадника различитих етничких група. Сада се то показало у броју инфицираних и умрлих и несразмерном уделу Афроамериканаца који трпе економске последице пандемије.

Код нас овим поводом није било протеста, вероватно зашто што је, према неким међународним истраживањима, Србија земља с најнижим степеном расних предрасуда у Европи. То свакако служи на част грађанима Србије, али боја коже није једини основ за успостављање социјалне дистанце. Истраживања су пре десетак година показала да је почетком овог века, као последица распада земље и ратних сукоба, постојао тренд пораста етничке дистанце према народима из окружења. ИДН тренутно спроводи слично истраживање, па ће ускоро бити познато да ли су ти трендови настављени.

Случај „Флојд” упозорава да, уколико се социјална дистанца према било којој групи уврежи, то може изазвати инциденте који покрећу потресе способне да поткопају темеље поретка у било којој земљи. Из тог разлога посебно треба бити опрезан у погледу пораста социјалне дистанце према мигрантима, коју подстичу поједине политичке групе. Никада не треба изгубити из вида да јединство нације више подрива одсуство консензуса око питања односа према мањинама, посебно мигрантима, и њиховим људским правима и слободама, него што те етничке, верске или економске групе могу на било који начин да угрозе већинску нацију.

Истина, показало се, чак и у случају покушаја очувања социјалистичког поретка, да подстицање нетрпељивости према другима може краткорочно ојачати поредак или бар позиције привилегованих група. Када су средином осамдесетих година прошлог века социјална једнакост и економски просперитет доведени у питање, републичке елите су покушале да се самоочувају подстицањем популизма („антибирократска” револуција у Србији) и национализма у другим републикама. Међутим, чак и данас, дуже од три деценије, из рана које су у том покушају направљене капље крв која отежава друштвену консолидацију у свим новонасталим државама.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa