Flojd i Amerika

Bes demonstranata izazivala je činjenica da poredak nije obezbedio ono što se podrazumeva i što je obećano, a to je slobodaMasovne nerede i proteste u SAD pokrenuo je video-snimak koji u svakom čoveku budi iskonski osećaj gorčine i revolta protiv neljudskosti. Taj snimak mogao bi postati lakmus za rasizam. Oni koji ne osete gorčinu gledajući tu vrstu sadizma, ili su u životu prošli i videli svašta, ili su rasisti koji Flojda doživljavaju kao niže biće čija patnja ne budi empatiju.

Uprkos pokušajima da se protesti pripišu organizovanom i dugo planiranom scenariju da se u izbornoj godini destabilizuje Tramp, i mada ne treba sumnjati da je naknadno bilo pokušaja da se oni preusmere ka tom cilju, reč je o jednom u nizu događaja koji imaju sve karakteristike postmodernih protesta. Ukratko, ovaj protest nije usmeren protiv Trampa ili njegove vlade, već protiv političkog poretka kao takvog. Bes demonstranata izazivala je činjenica da poredak nije obezbedio ono što se podrazumeva i što je obećano, a to je sloboda. Treba imati u vidu da, posebno u zapadnim zemljama i posebno u SAD, sloboda pre nego jednakost ili bratstvo, predstavlja osnov legitimacije. Druga bitna odlika je što je ovaj protest samonikao, bez jasne organizacione strukture i vođstva. Nekada je važilo pravilo da organizacija i kadrovi rešavaju sve, a postmodernim protestima upravo nedostaju obe ove dimenzije. Njihovi učesnici, koje čine uglavnom mladi pripadnici srednje klase, ali im se mogu pridružiti i svi ostali – posebno delovi „lumpenproletarijata”, mobilišu se putem društvenih mreža i mobilnih aplikacija. Najzad, ovakvi protesti nemaju jasne političke ciljeve, pa je u tom smislu i njihovo trajanje neoročeno. Kao što nenadano i naglo eksplodiraju, na isti način splasnu i nestanu.

U tom smislu ovaj protest, koliko god bio masovan, nije mogao da ugrozi SAD, ali je mogao da dovede u pitanje predstavu o snazi te države u očima domaće i svetske javnosti. Međutim, upravo pred tom pretnjom pokazalo se koliko je tamošnja politička elita solidarna, bez obzira na to kojoj partiji pripada. Pre nego da ovaj događaj iskoriste za međusobne optužbe, republikanci i demokrate su zajednički delovali u pravcu očuvanja poretka. Mada uz početno nesnalaženje i kolebanje i na kraju pomalo nespretno, Tramp je pozvao da se Flojdova žrtva ugradi u temelje jedinstva nacije u borbi protiv rasizma, a demokratski kongresmeni su klečanjem u čast Flojdu učinili isto to. Amerika je time pokazala kako velike nacije ozbiljne krize preusmeravaju u pobede i kako se uzdrmani poredak može ojačati. Tome je dodatno doprinela i činjenica da su se protesti protiv rasizma, više li manje simbolično, proširili i na druge zemlje.

Duboki koreni rasizma, koji je svojevremeno doprineo ekonomskom jačanju SAD, politički su presečeni pre 150 godina, ishodom građanskog rata. Međutim, duh rasizma nije nestao, a njegovi izdanci se i danas pojavljuju i prete jedinstvu nacije. Amerika će prebroditi ovu krizu, možda će iz nje izaći i politički jača, ali rasizam će biti iskorenjen tek kada Afroamerikanci u deobi privilegija, ali i rizika, budu učestvovali srazmerno svojoj nevelikoj brojnosti. Flojdova nasilna smrt samo je vrh lednog brega. Stvarni problem sa rasizmom u SAD, kao i bilo gde u svetu, jeste nesrazmera u životnim šansama pripadnika različitih etničkih grupa. Sada se to pokazalo u broju inficiranih i umrlih i nesrazmernom udelu Afroamerikanaca koji trpe ekonomske posledice pandemije.

Kod nas ovim povodom nije bilo protesta, verovatno zašto što je, prema nekim međunarodnim istraživanjima, Srbija zemlja s najnižim stepenom rasnih predrasuda u Evropi. To svakako služi na čast građanima Srbije, ali boja kože nije jedini osnov za uspostavljanje socijalne distance. Istraživanja su pre desetak godina pokazala da je početkom ovog veka, kao posledica raspada zemlje i ratnih sukoba, postojao trend porasta etničke distance prema narodima iz okruženja. IDN trenutno sprovodi slično istraživanje, pa će uskoro biti poznato da li su ti trendovi nastavljeni.

Slučaj „Flojd” upozorava da, ukoliko se socijalna distanca prema bilo kojoj grupi uvreži, to može izazvati incidente koji pokreću potrese sposobne da potkopaju temelje poretka u bilo kojoj zemlji. Iz tog razloga posebno treba biti oprezan u pogledu porasta socijalne distance prema migrantima, koju podstiču pojedine političke grupe. Nikada ne treba izgubiti iz vida da jedinstvo nacije više podriva odsustvo konsenzusa oko pitanja odnosa prema manjinama, posebno migrantima, i njihovim ljudskim pravima i slobodama, nego što te etničke, verske ili ekonomske grupe mogu na bilo koji način da ugroze većinsku naciju.

Istina, pokazalo se, čak i u slučaju pokušaja očuvanja socijalističkog poretka, da podsticanje netrpeljivosti prema drugima može kratkoročno ojačati poredak ili bar pozicije privilegovanih grupa. Kada su sredinom osamdesetih godina prošlog veka socijalna jednakost i ekonomski prosperitet dovedeni u pitanje, republičke elite su pokušale da se samoočuvaju podsticanjem populizma („antibirokratska” revolucija u Srbiji) i nacionalizma u drugim republikama. Međutim, čak i danas, duže od tri decenije, iz rana koje su u tom pokušaju napravljene kaplje krv koja otežava društvenu konsolidaciju u svim novonastalim državama.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista