Још дефектнија демократија

Напредњачка власт прогласила је у предизборној ужурбаности превремену или привремену победу над вирусом корона, а њен лидер – који се представља као победник у епидемиолошком рату – сада очекује награду 21. јуна.

Да би победа деловала не само уверљиво, већ и легитимно, да би се на републичком и локалним нивоима окупио фасадни кворум који се неће противити очекиваном расту ауторитарности у постизборном периоду, Александар Вучић већ дуже време ради на пројекту српске деснице.

Пошто је и без посебног личног ангажмана обезбедио да једини заједнички именитељ опозиције буде разједињеност, шефу СНС-а су екстремисти потребни као криптосавезници у промоцији квазидемократије, пошто он тада делује умереније, па Западу може да поручи: чувајте мене или ће ови узети власт.

Кад се анализира број странака, коалиција и покрета који излазе на изборе, аритметика наводи на један закључак: Србија политички иде удесно. Реална је опасност да се „хибридни режим” након 21. јуна додатно удаљи од вредности демократских друштава којима номинално тежи.

Савремене аутократе обожавају изборе пошто сматрају да је њихово одржавање већ само по себи потврда демократије. Ова власт се тако и пре пандемије, суочена с позивима на бојкот, трудила да обезбеди да у скупштини и на локалним нивоима буде довољно различитих странака које стварају слику динамичног мултипартијског живота.

Како предизборни услови нису тема за разматрање, владајућа партија десног центра отворила је простор странкама националистичких и крајње десничарских опредељења које оперишу од деведесетих година 20. века промовишући „чисте” српске политичке, верске, културне и породичне вредности, нападајући са маргина евроентузијасте, невладине организације, учеснике Параде поноса или антифашистичке шетње.

Док кичму предизборног тела представља владајућа коалиција умерено десних напредњака и умерено левих социјалиста, чак шест странака и коалиција јачег српског набоја могло би да се сврста на крајње или умерено десном, антиевропском фронту.

Радикална клеронационалистичка десница у свету, а и код нас, добро је организована и у великој мери се ослања на финансијску и другу подршку споља и изнутра. Разнородне десничарске формације су после СНС-овог обарања цензуса сада решене да уселе у сазвежђе српског политичког живота.

Нису обавезно све партије оваквих опредељења Вучићеви природни савезници, посебно не око решавања косовског питања попут Двери или радикала, али осталима је режим наменио посебну улогу „страшила” којим ће плашити Запад: уколико нећете мене, видите шта је друга алтернатива у Србији.

Покрет Образ је забрањен, али амбијент који се стварао омогућио је да осуђени ратни злочинац Војислав Шешељ седи у клупи народног посланика и покушаће да сачува место у републичком парламенту.

Излазак на локалном нивоу најавио је и други осуђени ратни злочинац, Драган Васиљковић. Капетан Драган има амбицију да се са локала пење лествицама српске политике. Овај естрадни четник, звезда наци-стрипа „Книнџе” и плаћеник рата који се сликао држећи лобању у руци, добио је дрес Црвене звезде са својим именом и бројем један. „Партизан” је за промотора одабрао Кристијана Голубовића. „Навијачи” су и на овим изборима већ добили прецизно утврђене задатке.

Све је ово суморна и упозоравајућа илустрација политике толеранције злочина и глорификације „хероја”, која је добила замах током година напредњачке власти. Уосталом, двојица лидера владајуће коалиције – бивши радикал Вучић и Ивица Дачић, миљеник социјалистичког режима Слободана Милошевића – почели су своје политичке каријере да праве управо на страни снага које су Србију увукле у ратове, а неке Србе охрабривале да „патриотизам” доказују злочинима рата.

Напредњаци се нису устручавали да свог високог функционера пошаљу на оснивачку скупштину Српске деснице и промоцију њеног лидера Мише Вацића, који је изазивао нереде уочи Параде поноса 2009, на локалним изборима у Медвеђи држао плакате с ликом Ратка Младића, а (опозиционом) градоначелнику Шапца претио да ће га „удавити” у Дрини. То су визије „друштва с правим вредностима” које би да створи некадашњи запосленик у Канцеларији за КиМ.

Након више од деценије скривања од српског правосуђа у Италији, вратио се лидер забрањеног неонацистичког Националног строја Горан Давидовић, звани Фирер, и најавио политичко деловање. Покрет Левијатан се под фирмом бораца за права животиња бори против права миграната или припадника несрпских етнија. Очекивано напредовање деснице додатно ће поларизовати ионако загађен политички живот у којем се размењују витриолски баражи који говоре о „хордама вуцибатина”, „булументама битанги” или „талогу, олошу и лоповима”.

Екстремна десница прети да Србију дубље гурне према национализму и угрози односе у региону, да непријатељством према Западу ојача притисак за геостратешки заокрет према Истоку, посебно Русији.

Социјална сигурност је уздрмана. Политичка будућност не обећава ништа добро. Десничари који се спремају за улазак у законодавну власт допринеће промоцији онога што се назива „дефектна демократија”, у земљи која је по оценама „Фридом хауса” у последњој деценији – поклапа са с доласком напредњака на власт – забележила највећи пад демократије.

Сувише је ризична Вучићева калкулација да ојача крајњу десницу рачунајући да ће да је контролише, а да себи створи аргумент пред Западом. Франкенштајн зна да побегне из (напредњачке) лабораторије.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa