Проклетство дара

Понекад, али врло ретко, појаве се људи са даром да закораче испред свога времена. И тада помислимо да овај свет има шансу. Да може бити бољи. Тај трачак наде, као по правилу инерције прозаичне свакодневице у којој суштински живимо и коју еуфемистички крштавамо малограђанштином или неким другим синонимом за тај бесмисао која нас разара – траје кратко. Али довољно је и то мало да укаже како рођењем сви добијемо шансу да животу дамо смисао, а то што се већина, склона утилитаризму, одлучи да прокоцка ту шансу, за то нико осим нас самих није крив. „Судбину кроји снага воље”, рекао ми је једном приликом Игор Вук Торбица.

Често ме је, не само на професионалном плану, доводио у ситуацију да жучно морам да објашњавам другима неке његове поступке. Кад мало боље размислим, ниједног мени блиског и драгог човека нисам толико пута бранио од неразумевања других, као што сам то чинио када је Игор у питању. Бранио сам га не само од бесних паса већ и од, по мојим аршинима, пристојних људи. Притом, он ми је неретко замерао што на тај начин трошим енергију – и своју и његову. А многи су волели да га нападају. Са посебним ужитком су то чинили они чију је лицемерност презирао, а који данас уцвељени жале за њим. За живота су му затварали врата својих театара, комформистички се плашећи његове бескомпромисности када је о уметности реч, а данас му их одједном отварају размишљајући у ствари и даље искључиво о себи. Није случајност да је његова прва значајна представа коју је режирао Нушићев „Покојник”. Ништа није било случајно у Игоровом животу. Нажалост, ни у његовој трагичној смрти.

Сви моји аргументи су се током тих неретко жучних дискусија о Игоровом „лику и делу” сводили на то да сам га, пре свега добронамернима, а онда и овим другим, описивао као човека који се својим даром, али што је још битније и својим карактером, издигао изнад овог времена и да му то не праштају не само они на чију је нељудскост тако отворено и без иједног еуфемизма јавно указивао, већ и они које је Игор искрено ценио. А умео је да цени и јаке и слабе када би у њима препознао неки квалитет, па чак је било довољно и то да осети макар добру намеру. Веровао је да се човек може поправити.

Игору је, како год се звао његов Бог, тај Свевишњи подарио јасан вид. И он од тих слика живота око себе није бежао, није их свесно, зарад привидног мира и друштвених конвенција, ретуширао у својој глави. Он се истрајно и посвећенички борио са тим сликама из жалосних живота других. И зато је дар постао проклетство.

Не знам да ли су ме дружење и сарадња са Игором променили као човека набоље, јер то је одувек суштински више зависило од мене, а не од њега, али поуздано знам да је то њему било битно. И зато сам га доживљавао као искреног пријатеља. Једног од ретких који је био спреман да делима то пријатељство, не размишљајући о негативним последицама по себе. Када нас је у једном периоду наших професионалних живота заједно ошамарила неправда, рекао ми је да сада када смо допустили да будемо преварени, морамо да поштујемо време. И нисам га разумео када ми је годину дана касније, са жаром у очима, и наизглед мирном, у ствари контролисаном гестикулацијом, поручио да се време одужило у бескрај. Јер сам био уверен да он има снагу вука и све време овог света пред собом, што је, веровао сам, било сасвим довољно да његова генерација исправи све трагичне грешке претходних, па и моје генерације.

Можда парадоксално звучи, али у овом тужном дану његовог одласка, обрадовали су ме неки постови младих људи који су се, поводом Игорове смрти, огласили на друштвеним мрежама, јасно и одлучно апострофирајући да су спремни да сећање на дружење са њим претворе у акцију. Мете су им одавно јасне. Игор је током целог свог тако кратког, а по уметничким резултатима тако величанственог живота, упирао у њих.

Прича није завршена. Мирно спавај Игоре. Са вуком у себи...