Гоблени на цени

Док трају преговори, знате већ који и око чега, и реторика обичних људи знатно је узнапредовала. Коментарише се кратко и мудро. Тако, слушам, једна старија госпођа пита другу: „Шта је то са овима који треба да нас воде?” Друга ће као из топа: „Прејели су се пријо, прејели”. Не заостају ни они с брковима. „За тебе је нормално што си жив”, обраћа се један Ваљевац другом док чекају у касапници јефтине изнутрице. После краће паузе следи одговор: „Јашта, жив сам, пошто су свака логика и памет у овој држави неодрживи”.

Иако ми је јасно да су такве приче и приповедања нека врста народне терапије, само корак иза тих фантазија удара дамар свакодневице и живота са безброј разбацаних, али и вешто постављених кљуса, замки, шиљака и трокука...

Чујем, у торовима сточара у Салашу Ноћајском, надомак Сремске Митровице, непозната звер, или више њих, у минула два месеца приклала је више од 70 оваца. Кад заврши гозбу невидљиви монструм кретањем уназад вешто замеће и брише трагове. Основане и остале сумње пале су на шакале, рисеве, подивљале псе, а у процену да би све то могло бити у режији дрског „плеса”вукова ни најострашћенији ловци не желе да поверују.

За разлику од сремских сточара, њихове колеге из ваљевског краја које су, пре неколико лета, имале сличан проблем загонетку су брзо решиле. Утврдили су да им стоку убија нико други до дрекавац. Када је „чудовиште” ухваћено испоставило се да је у питању био ракун којему су птичја јаја посластица. Сналажљиви Ваљевци на то су одговорили да они који раде имају право на грешку, а онда све критичаре упитали ко је појео стадо Земљорадничке задруге у Поћути – 365 оваца из састава општинских робних резерви. Одговор до данас нису добили.

У сенци текућих преговора у Ваљеву се игра још један сценарио, а слично је, веле и у осталим деловима Србије. Наиме, 6.000 житеља овдашњих сваког дана ишчекује да им на врата покуцају судски извршитељи у појачаном саставу како би начинили попис имовине ради „пребијања” рачуна за дуговања, пре свега, државним и општинским јавним предузећима. За неплаћену струју, телефоне и друге комуналне услуге, па макар она износила и тричавих 300 динара, из кућа се износе фрижидери, телевизори, теписи, комади намештаја, есцајзи. У овом чемеру понижени плебс се сналази нудећи судским извршитељима да им уместо тепиха упишу какву уметничку слику или гоблен. У накнадном поступку они затим објашњавају да је вредност од бака наслеђених „Тајних вечера”, „Девојака у плавом” или „Пастира” многоструко већа од неплаћених рачуна за изношење смећа.

Иако су гоблени, ситног или крупног бода, поново изнети на видело, ипак, о њима последњу реч дају судски вештаци, проценитељи. Тако драге успомене ненадано постају део „одговора” за поткусуривање једне предуге, непримерене и понижавајуће стиске. А разговори, договори и преговори, знате већ који, и даље трају. Зато нема друге, већ платно и иглу у руке. Гоблени су на цени!