Gobleni na ceni

Dok traju pregovori, znate već koji i oko čega, i retorika običnih ljudi znatno je uznapredovala. Komentariše se kratko i mudro. Tako, slušam, jedna starija gospođa pita drugu: „Šta je to sa ovima koji treba da nas vode?” Druga će kao iz topa: „Prejeli su se prijo, prejeli”. Ne zaostaju ni oni s brkovima. „Za tebe je normalno što si živ”, obraća se jedan Valjevac drugom dok čekaju u kasapnici jeftine iznutrice. Posle kraće pauze sledi odgovor: „Jašta, živ sam, pošto su svaka logika i pamet u ovoj državi neodrživi”.

Iako mi je jasno da su takve priče i pripovedanja neka vrsta narodne terapije, samo korak iza tih fantazija udara damar svakodnevice i života sa bezbroj razbacanih, ali i vešto postavljenih kljusa, zamki, šiljaka i trokuka...

Čujem, u torovima stočara u Salašu Noćajskom, nadomak Sremske Mitrovice, nepoznata zver, ili više njih, u minula dva meseca priklala je više od 70 ovaca. Kad završi gozbu nevidljivi monstrum kretanjem unazad vešto zameće i briše tragove. Osnovane i ostale sumnje pale su na šakale, riseve, podivljale pse, a u procenu da bi sve to moglo biti u režiji drskog „plesa”vukova ni najostrašćeniji lovci ne žele da poveruju.

Za razliku od sremskih stočara, njihove kolege iz valjevskog kraja koje su, pre nekoliko leta, imale sličan problem zagonetku su brzo rešile. Utvrdili su da im stoku ubija niko drugi do drekavac. Kada je „čudovište” uhvaćeno ispostavilo se da je u pitanju bio rakun kojemu su ptičja jaja poslastica. Snalažljivi Valjevci na to su odgovorili da oni koji rade imaju pravo na grešku, a onda sve kritičare upitali ko je pojeo stado Zemljoradničke zadruge u Poćuti – 365 ovaca iz sastava opštinskih robnih rezervi. Odgovor do danas nisu dobili.

U senci tekućih pregovora u Valjevu se igra još jedan scenario, a slično je, vele i u ostalim delovima Srbije. Naime, 6.000 žitelja ovdašnjih svakog dana iščekuje da im na vrata pokucaju sudski izvršitelji u pojačanom sastavu kako bi načinili popis imovine radi „prebijanja” računa za dugovanja, pre svega, državnim i opštinskim javnim preduzećima. Za neplaćenu struju, telefone i druge komunalne usluge, pa makar ona iznosila i tričavih 300 dinara, iz kuća se iznose frižideri, televizori, tepisi, komadi nameštaja, escajzi. U ovom čemeru poniženi plebs se snalazi nudeći sudskim izvršiteljima da im umesto tepiha upišu kakvu umetničku sliku ili goblen. U naknadnom postupku oni zatim objašnjavaju da je vrednost od baka nasleđenih „Tajnih večera”, „Devojaka u plavom” ili „Pastira” mnogostruko veća od neplaćenih računa za iznošenje smeća.

Iako su gobleni, sitnog ili krupnog boda, ponovo izneti na videlo, ipak, o njima poslednju reč daju sudski veštaci, procenitelji. Tako drage uspomene nenadano postaju deo „odgovora” za potkusurivanje jedne preduge, neprimerene i ponižavajuće stiske. A razgovori, dogovori i pregovori, znate već koji, i dalje traju. Zato nema druge, već platno i iglu u ruke. Gobleni su na ceni!