Издаја интелектуалаца

Интелектуалци у сваком времену и систему имају значајну улогу. Да ли је тако у времену у коме живимо?

То је друштвена група која се издваја од осталих по способности за решавање актуелних проблема у друштву и држави. Дакле, то се односи на научнике, стручњаке, уметнике и културне раднике. Они су носиоци идеја, ставова и њихово понашање утиче на читаво друштво. Интелектуалци имају моћ да утичу на друштвене појаве. Они се често одричу неких универзалних вредности те прихватају посебне националне, локалне које задовољавају уске интересе удаљене од правде, истине и слободе. Интелектуалци тако под изговором да служе друштву у ствари служе политичким интересима исказујући лојалност политичким вођама. Са таквим њиховим односом у веома кратком периоду долазимо до друштвене и моралне кризе. Интелектуалне елите, интелектуалци губе моћ реалног расуђивања те своје понашање претварају у своје посрнуће. За такво њихово понашање највећу цену плаћају најнемоћнији, најсиромашнији и најневинији. У таквом систему највећу корист извлаче најбезкрупулознији који се богате. Дакле, издаја интелектуалаца се одвија кроз одбацивање и напуштање универзалних вредности, моралних принципа зарад уских интереса групе или појединаца. Тако у друштву настају катастрофалне последице такве издаје.

„Људски род усавршио је све сем људског рода”, својевремено је изјавио амерички политичар Адлај Стивенсон.

Постоје мишљења да учен човек, интелектуалац не може постојати изван институција, односно изван власти. То је мишљење које брани издајство интелектуалаца, односно њихово подржавање било какве власти, посебно оне која није у интересу и за добробит већине грађана. Интелектуалци често позивају друге интелектуалце да признају одговорност за стање у друштву. Свако тако позивање на одговорност је у циљу потврде тога да они имају посебну улогу и значај који немају „обични људи”.

Колико данас у нашем друштву има критичности и противљења према одређеним дешавањима односно стању у друштву? Веома мало. Интелектуалци у власти служе да бране, оправдавају власт ма каква  она била, па и ону која је у интересу мале групе људи. Они интелектуалци који нису у власти критички се постављају према власти, некад је то негација „свега постојећег”. Где је права улога интелектуалаца? Мала је нада да ће ангажовањем интелектуалаца превладати рационални ставови у друштву. Истински интелектуалац треба да говори истину, да има критички однос према негативним појавама у друштву, да нуди решења за проблеме у друштву коме живи.

Најбољи пример да није тако је Универзитет Црне Горе и Црногорска академија наука и уметности. Људи који се баве науком немају ама баш никакав став о битним питањима у друштву односно држави. Да ли грађани треба да такав универзитет и ЦАНУ плаћају десетине милиона евра? И не само то, још је погубније што такав универзитет школује будуће интелектуалце без властитог мишљења о друштву у коме живе. Каква нам је то будућност? Колико је интелектуалаца у Црној Гори „дигло” глас поводом криминала, корупције и ћерања по Црној Гори верника Српске православне цркве? Народ вели да чувају своју глава и ако није баш нека.

Што вели академик Матија Бећковић: „Ћераћемо се још”.

Радоман Пурић,
дипл. политиколог,
Пљевља