„Mаратон” као отпор против животарења

– Брзо време је заразно, а ми смо у глобалној пандемији. Успорити и осетити тренутак у коме се налазимо важније је од потребе да што пре остваримо жеље и прођемо кроз циљ – каже уметник Стефан Лукић. Баш због тога он је на једном маратону трчао леђима окренут ка циљу, шаљући поруку да се не мора ићи утабаном стазом. У време ванредног стања уведеног због вируса корона промишљао је о трци живота у коју смо по рутини укључени. Као резултат тог преиспитивања недавно је осмислио десетодневни перформанс „Далеко, колико ме ноге носе”.

Свакодневно је овај сликар из атељеа трчао до десет престоничких гробаља, имајући на уму успоравање животног ритма. Он се труди да Београђане „зарази” спорим временом.

– Током маршруте мапирам трку помоћу џи-пи-еса, а захваљујући апликацији за трчање, намеравам да од тог материјала урадим и слику великог формата – прича Стефан. Он је на мастер студијама на ФЛУ-у код професорке Биљане Ђорђевић и уз литературу коју му је она препоручила добио је инспирацију за истраживачки корак о трчању. Тај подухват надовезује се на раније настала Лукићева уља на платну где је такође окупиран брзином, пролазношћу, изолацијом...

Током трчања Лукић је глатко пролазио кроз црвено светло на семафору, заустављајући се једино кад му се пред ногама нађе пуж или ако пролазник пожели да са њим разговара. Посебан изазов било је, како каже, трчање од Дорћола до гробља Орловача с крајa на крај града, али и трчање белом траком по средини Бранковог моста.

– Интересантно је да се нико од возача није бунио, нити ми је трубио – признаје Стефан и додаје да је његов „маратон” отпор против животарења.

Анализирајући подухват овог уметника, Ана Кнежевић, историчарка уметности, сматра да аутор називом рада указује да је даљина позната и да се циљ зна. Али „колико нас ноге носе” у овом случају не можемо знати јер није могуће предвидети живот ван стања у коме смо се нашли. Документацијом трке за успоравање на мапи града, према оцени историчарке уметности, Лукић нам поручује да то није трка за живот, осмех, новац или нешто слично. Стефан уверава да је његова трка универзална и интимна. То је трка против ужурбаности. Све оне који не могу да успоре корак уметник позива да на фејсбук или инстаграм профилу испрате његову трку јер је сви живимо.

Публика је имала прилику да види Стефанову поп-ап изложбу истоименог назива као и перформанс у простору у Добрињској улици 5, где је био и старт за трчање. На изложби је приказан део документације настао пре и за време извођења рада. Лукић је том приликом осликао и пароле на којима је записао оно што је у разговору са људима у припреми рада чуо – „Стефане, живот није лак”, „Стефане, имаш вишак времена”... Пароле су ручно рађене акрилном фарбом за бетон на белим флис папирима. Почињу црно-белим текстом, а завршавају се папиром у боји.

Стефан Лукић дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду и завршио трећу годину студија на Академији лепих уметности у Паризу. Тренутно је на мастеру на ФЛУ-у. За своје стваралаштво је награђиван.

Својим путем до циља

Учествујући јесенас на триатлону у дужини 113 километара на Ади Циганлији, Стефан Лукић осмислио је свој уметнички рад „Старт је циљ – циљ је старт”.

– Никада се пре овог триатлона нисам такмичио, чак нисам ни рекреативно трчао. Када је 400 такмичара кренуло ка циљу, ја сам пошао са циља ка старту. Организатор ми је доделио медаљу уз коментар преко разгласа „Медаља за уметника који је успео својим путем да дође до циља”. А рад се тиме и бави – каже Стефан и напомиње да је у његовом фокусу преиспитивање општеприхваћених друштвених правила.

– Идеја ми је била, а и сада сам тиме окупиран, да подржим различитости свих врста, као и различите путеве којима се може стићи до циља. Рад у наслову и у концепту има мотивациони карактер који обележава све моје пројекте, ту је заправо почетак циљ. А савет је – важно је кренути – поручује Лукић.