Ведар осмех и чврста рука

У нашем музичком животу, и на извођачком и на стваралачком плану, Даринка Матић Маровић обележила је једну епоху. Није била само диригент великих домета, већ је инспирисала многе наше ауторе да компонују мислећи на звук њеног „Колегијума”, њеног „Крсманца”, на звучни склад који постиже, на сугестивност, динамику, певност, фразу. И хорске минијатуре и опсежна вокално-инструментална дела тумачила је дубоко понирући у сваки детаљ, вајајући беспрекорно велике плохе и целине, увек потпуно посвећена музици.

„У извођењу Пасије, Тестамента и Буне против дахија – то су три моја највећа хорска дела – имао сам задовољство да сарађујем са Даринком Матић Маровић”, рекао је Рајко Максимовић у једном разговору на таласима Радио Београда 1991. године. О премијерном извођењу своје Силе крста 1998, Зоран Христић каже: „То је био тренутак зачудног умећа Даринке Матић Маровић.” „Без Даре музички свет неће бити исти”, написала је у среду на „Фејсбуку” Ивана Стефановић. И заиста, без Даре би српска музика имала сасвим другачији профил.

Имала сам прилику да у личној међусобној сарадњи осетим и проценим њен диригентски гест: био је толико прецизан, да извођач није могао да одговори другачије, већ само у оном тренутку и на онакав начин који је она тим гестом захтевала. А будући да је имала изванредну моћ сагледавања суштине дела, гибања форме и утицаја агогике и динамике на публику, њене интерпретације су биле узорне – па, усуђујем се да кажем, и антологијске.

Животни и уметнички пут талентоване ученице Музичке школе у Котору ишао је непрестано узлазном линијом – преко студија на Музичкој академији у Београду, свесрдног и свестраног залагања у хору „Крсмановић-Обилић” и оснивања хора „Колегијум музикум”, све до изванредних наступа на светским музичким сценама. Њено извођаштво пратила сам од самог почетка: крајем јуна 1971, написала сам једну од својих првих критика – о првом концерту хора „Колегијум музикум” са младим диригентом Даринком Матић Маровић, на коме су изведена дела православне музике. „Знајући колико обавеза намеће неговање традиције, диригент Даринка Матић је са пуно љубави и смисла за вокално музицирање пришла реализацији програма... Сугестивна, музикална и прецизна у покрету, успела је да са хором оствари унутрашњи интензитет музичког израза за којим тежи православно богослужење и искаже дубину осећања средствима уздржаног вокалног стила... Пред почетак нове дужности асистента на београдској Музичкој академији, овај концерт је био не само потврда квалитета Даринке Матић, већ и оправдање тог избора.” Био је то, дакле, и почетак њене успешне универзитетске путање, њеног преданог педагошког рада којим је стекла и звање професор емеритус.

Сем суптилних камерних хорских дела, друго интерпретативно тежиште Даринке Матић Маровић биле су велике вокално-инструменталне форме. О њеној интерпретацији „Кармине буране” Карла Орфа, дела које је било нека врста њеног заштитног знака писала сам у „Политици” децембра 1984: „Spiritus movens овог извођења била је Даринка Матић Маровић, која је Орфову партитуру тумачила прецизно и темпераментно, дубоко понирући у њено значење и ефектно истичући њене најбоље елементе. Тако је Орфова музика зазвучала свим својим богатством медитације, лиричности, цинизма, сарказма, поетичности, протеста, чулности, еротике, трагике и радости... Даринка Матић Маровић је остварила прави извођачки подвиг.”

Пратила сам као музички критичар многе њене концерте и сви епитети којима сам описивала њену уметност нису били довољни да прикажу енергију којом се посвећивала сваком делу. Талентована, музикална, спретна, вредна, лепа, прецизна, харизматична, одличан познавалац разних музичких дисциплина, али, што је за диригента изузетно значајно, и познавалац људских природа, брижна и јака, уткала је себе у музику, беспоштедно се залажући за свако дело које изводи. Уз то, била је упечатљива сценска појава; до детаља је промишљала сваки покрет на бини који ће допринети колико успеху интерпретације толико и деловању интерпретације на публику.

Сећам се њеног огромног труда и рада у Студеници 2000. и 2001, када је водила Летњу духовну академију и када је настојала – и успевала – да полазнике, који су дошли из разних крајева Србије, аматере опчињене духовном музиком, али који не знају ноте, доведе до високог професионалног нивоа. Сећам се када је као декан Факултета музичке уметности и као ректор Универзитета уметности бринула о тим институцијама као о својој кући. Сећам се како је увек свесрдно и несебично помагала својим пријатељима, али и онима које је једва познавала. Сећам се њеног ведрог осмеха и њене чврсте руке. Сећам се наше јединствене и непоновљиве Даре.