Стала трговина и на бувљаку

Суботица – Већ по мноштву празних паркинг места на прилазима чувеној суботичкој бувљој пијаци, јасно је да стање није уобичајено. И када се закорачи у простор великог робног маркета на отвореном, нема ни трага од уобичајене гужве, буке и трговачког жамора.

„Два дана ми нико није пришао тезги”, каже нам млада жена пред штандом с ког се у слаповима преливају хаљинице и мајице за девојчице. Ни правило да ће се за дечју робу увек наћи купац сада не важи. „Деца не иду у школе, вртиће, мање је потребе за гардеробом, нема интересовања”, јада се продавачица.

Нема ни муштерија које су у колонама стизале из Мађарске. Протеклих неколико година продаја робе на бувљаку прилагодила се потребама купаца из суседства, који су овде набављали фирмирану спортску и свакодневну гардеробу. Најпре због ванредног стања, а сада и због затварања границе од 15. јула, пресечен је редовни прекогранични доток великог броја купаца.

„Продајом домаћим муштеријама не можемо да надокнадимо тај мањак тражње. Тешко ћемо опстати овако”, каже Ђорђе Хајнал, који је затворио две од три своје тезге, за које би морао да плаћа 30.000 динара за месечни закуп.

И није једини који је приморан на такав потез. Није у томе усамљен. Власница тезге са дечјом гардеробом отказала је две своје тезге, брачни пар поред ње који исто продаје робу за децу отказао је четири своје тезге. Остала им је ова једна од које живе они и ћерка са породицом.

„Ми смо овамо избегли деведесетих. За 16 година рада у ’Агрокомбинату’ добио сам пензију од 5.000 динара, плус 200 евра за претходни стаж у Хрватској. Ето, са тим и са мало уштеђевине прегурали смо ванредно стање док је пијаца била затворена, али за даље не знам како ћемо”, прича нам продавац, који не жели да открива име. Његова супруга додаје да су на пијаци дуже од 20 година, али да је ово први пут да им сваки излазак за тезгу значи губитак. Од јануара, каже, нису везали неколико седмица пристојног промета.

Након укидања ванредног стања и отварања границе, почели су да се враћају мађарски купци, али је то трајало врло кратко. Али ни тада продаја није била ни приближно као некада.

„Први пут се догодило да нам је ’Тржница’ за један и по месец опростила наплату закупа тезги, али то није довољно. На пијаци сам од 1994. и не памтим да је икада било овако”, каже нам Тибор Сабо, који продаје мушке мајице и кошуље.

Тања седи крај тезге пуне фирмираних спортских мајица. Неколико месеци је радила у једној од фирми у индустријској зони, али, каже, када је притисак и мобинг постао неиздржив, дошла је на бувљак. За време ванредног стања, издржавала ју је мама. Сада опет купаца нема и, уколико ова ситуација потраје, мораће да потражи нови посао.

На простору од неколико квадратних километара у насељу Мали Бајмок, на бувљаку и у индустријској зони, запослена је готово половина радно активног становништва Суботице. У индустријској зони ради њих око 5.000, а на бувљаку је више од 1.000 тезги и 200 локала. И док индустријска зона зависи од прилива страног капитала, опстанак ангажованих на бувљаку зависи од способности прилагођавања тржишту. Годинама су успевали да испрате трендове тражње, али, за ову ситуацију, кажу – не виде решење.