Косовски фајронт

Истиче време жонглерског балансирања, дељења обећања у четири ока, трговине утицајима, дипломатије столица, препакивања Србије час ка Западу час ка Истоку, купопродаје национализма, откривања непостојећих и скривања постојећих планова и заваравања домаће јавности.

Приближава се финиш косовске саге, а српском лидеру ни худинијевске мађионичарске вештине не помажу да реши проблем, а да се не замери неком од великих играча за које је помишљао да их држи на својој страни. Долази фајронт, време за наплату које је Александар Вучић одлагао годинама. Нема више седења на две-три столице.

Ангела Меркел и Емануел Макрон су после дуге паузе директне актере косовског конфликта привели преговарачком столу, али једно питање и даље лебди у ваздуху: има ли Европска унија план решења?

Федерику Могерини, која се саглашавала с идејом размене територија, заменио је Ђузеп Борељ, а он као и специјални емисар Мирослав Лајчак, следе упутства немачке канцеларке, којој је та идеја – лансирана из САД – послужила да унију окрене против администрације Доналда Трампа.

Подела, размена територија или корекција граница могуће је да имају запаљиви потенцијал по читав западни Балкан, али то је, колико је познато, једини пројекат који је уживао персоналну подршку председника Србије и Косова, мада не и њихових јавности.

Сада је та идеја склоњена са агенде. Унија има водећу улогу, каже Борељ. Дијалог је враћен на „прави пут”, истиче Лајчак имплицирајући да је био на „кривом путу” последњих 20 месеци који се поклапају са иницијативом САД.

Најава промене курса могла би да се веже за објављивање оптужнице против Тачија и екипе осумњичених за 100 убистава – што је довело до отказивања „историјског” вашингтонског састанка који је претио да додатно истисне све друге међународне актере преговарачког процеса.

Док се слеже прашина после изненадног земљотреса с епицентром у хашком тужилаштву за злочине ОВК, политички форензичари покушавају да идентификују могуће жртве. Да ли је то агресивна Трампова косовска дипломатија? Или председничка функција Тачија, за кога се сумња да је намеравао да с Американцима склопи договор који би му донео лични имунитет?

Обновљено франко-немачко ангажовање пре је резултат потребе да се не допусти да Трамп склопи некакав споразум о Косову и тако прекоатлантским партнерима одржи час дипломатије, него реалне могућности да се конфликт реши. Меркелова не прашта шефу Беле куће што је за годину дана у Приштини оборио две владе које су биле веома наклоњене Берлину.

Американци су потиснути у тренутку кад се чинило да ће вашингтонски састанак донети значајан пробој, као што је био онај у фебруару када је под будним оком Трамповог личног изасланика Ричарда Гренела потписана изјава о намерама за обнову железничког саобраћаја и завршетак ауто-пута од Ниша до Приштине.

Прекоатлантски емисари Метју Палмер и Лајчак понављају да нема разлаза и да имају исте визије за регион, али имајући у виду дубину прекоатлантског раскола, очито је да је и Косово на агенди међусобних сукоба доскорашњих савезника.

Да ли су се српски и косовски преговарачи приклонили ЕУ, или и даље рачунају на Американце, чији је ангажман био веома хваљен и у Београду и у Приштини?

Председник Србије нашао се у незавидној дилеми Запад–Запад, а притом расте и притисак из Русије, која никако не би волела да дочека решење по неком америчком сценарију и усрдно минира сваки договор. Да све буде сложеније, ту су и утицаји Вучићевог „брата” из Кине и великог пријатеља из Турске. Није се случајно председнику Србије отело да би се најрадије „склонио по камен”.

Европљани би да спрече продор њима непожељних утицаја. Вођена страхом од нестабилности и интересима сопствене експанзије, прорадила је немачко-француска осовина, али ЕУ и даље нема јасну идеју шта да предузме на западном Балкану, још мање како да реши косовски проблем.

На првом сусрету Вучића с косовским премијером Авдулахом Хотијем било је речи о несталим и расељеним лицима и о економији. Када се актери слажу да су и ти разговори били „тешки”, како очекивати чврст политички оквир без којег нема стабилног и одрживог решења за конфликт који највише прети безбедности западног Балкана?

Не делује да у ЕУ имају неке свеже идеје. Оно што је могло да се чује од Лајчака у Приштини и Београду и касније у Бриселу јесте колекција умивених дипломатских фраза о посвећености ЕУ решењу проблема. И ништа више. Ставови директних актера и даље су веома удаљени. Премијер Хоти тражи признавање независности, председник Вучић понавља да је његова „света дужност” да то одбије.

Да ли ће се Американци укључити у дијалог, остаје да се види. Трамп није познат као стрпљив преговарач и лако би могло да се догоди да дигне руке од решавања проблема мале Србије и још мањег Косова. Или да жестоко притисне минирајући обновљену активност Европљана.

Задовољни могу да буду Руси, пошто свако продужење статуса кво значи да Москва несметано држи ногу у вратима западног Балкана.

Вучићу су купили нешто времена иако његов пешчани сат убрзано цури. Биће лоше ако покуша да настави лелујаву дипломатију између Запада и Истока. Председник Макрон саопштио је да жели договор до краја године, па су, могуће, у Приштини у праву када кажу да је реч о „завршној фази закључења коначног споразума”.

Пред ЕУ је озбиљан изазов да зарад сопственог кредибилитета покаже да има конкретне намере да реши косовски проблем, обезбеди трајан мир и свим средствима помогне да читав западни Балкан постане подручје које ће живети у складу с нормама демократског света. За почетак, морала би да обезбеди да се остваре потписане одредбе Бриселског споразума.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa