Кад скице постану истинска ремек-дела

Пандемија је Катарину Грчић Николић, признату костимографкињу Народног позоришта у Београду прекинула у, како она каже, „узбудљивом и занимљивом” раду на костимима за нови балет „Микеланђело”, који кореографски потписује и припрема за наступајућу сезону Марио Радачовску. Одмах на почетку разговора за „Политику” наша саговорница нам открива о каквој је представи реч:

– Почетком јесени настављамо започет посао у ком тек следе нове идеје за костиме, које се рађају истовремено док се ствара кореографија. Балет „Микеланђело” прати животни пут овог сликара, његово стасавање, односе са блиским особама и стварање најпознатијих дела. Велика ми је инспирација да костимима дочарам стварне ликове, као и да оживим особе са Микеланђелових слика и из вајарских дела. Идеја је да се назнаком времена и епохе стилизује историјски костим и преточи у савремен израз. Кореограф „Микеланђела” Марио Радачовскy из Чешке, уметнички директор балета у Брну каже да му се дуго времена личност Микеланђела јављала као лајт мотив. Понуда да за наше позориште уради један целовечерњи балет, навела га је да се његова дугогодишња идеја преточи у либрето, кореографију и режију балета инспирисаним ликом и делом славног уметника. Представа заснована на музици Баха, Хендла, Вивалдија, Росинија изводиће се у стилизованом простору без сувишних детаља, који ће осмислити сценограф Марек Холy.

Катарина Грчић Николић завршила је Факултет примењених уметности у Београду, на одсеку за сценски костим и више од две и по деценије надахнуто ствара костимографију за бројне драме, опере и балете у престоничком Народном позоришту. Добитник је награде за најбољи костим на Позоришним сусретима „Јоаким Вујић” 2000. као и награде Народног позоришта у Београду за уметнички и радни допринос 2016. Прошла година била је за њу необично инспиративна због рада на домаћим операма и једној великој балетској класичној представи.

– Круном прошлогодишње сезоне сматрам реализацију балета „Лабудово језеро” кореографа Константина Костјукова, са Ренатом Балестром, чувеним италијанским креатором и уметником, савремеником најстаријих познатих креатора Италије и Европе. Пре више од 20 година заједно смо радили на опери „Пепељуга” у режији Јагоша Марковића где је он био главни костимограф, а представа је доживела огроман успех и годинама се изводила у Народном позоришту у Београду. Модеран приступ балетским костимима допринео је да класичан „бели балет” добија рухо модног костима у бојама типичним за Рената Балестру. Користила се Балестра плава, али и друге јарке боје са пуно чипке, штраса, перја као и много детаља са модних писта прилагођених класичним балетским костимима. Сарадња са овим величанственим уметником ме је учинила богатијом за велико пријатељство, за велико искуство, за мноштво врцавих и свежих идеја, за страст и жељу за стварањем – каже Катарина Грчић, наглашавајући да је претходну годину завршила и у знаку домаће опере. Прошла сезона је била слављеничка, 150. година Народног позоришта, а акценат је био на домаћим ауторима који су стварали наша најпознатија дела.

– Била сам почаствована да будем део екипе на челу са редитељем Југом Радивојевићем, који је као драмски редитељ режирао Коњовићеву оперу „Коштана” по мотивима дела Боре Станковића. Идеја је била да наш етно-костим стилизујем у форми, у избору материјала и начину обраде, спајањем оригиналних историјских костима са модерним приступом у обради и форми и на тај начин избегнем пресликавање оригинала и створим модеран костим са етно призвуком. Рад на представи „Коштана” ми је причинио велико задовољство, иако је број костима износио више од 150. Захваљујући добрим сарадницима, професионалним кројачким, обућарским, модистерајским радионицама у којима раде наши најбољи мајстори ових заната, ја као костимограф, успевам да реализујем сваки костим и детаљ који осмислим без обзира на то колико је компликован и тежак за реализацију. У правим рукама скице постају истинска ремек-дела – наводи наша саговорница.

Потом додаје да је радила и на првој српској опери Станислава Биничког „На уранку”, по либрету Бранислава Нушића и сарађивала са редитељком Аном Григоровић. Ова премијера је одиграна поводом сто година од стварања наше опере и говори о буђењу националне свести, идентитету, менталитету и нашој прошлости под Турцима.

– У основи приче је љубавни троугао испод ког се налази богата археолошка историја нашег народа. Концепт је био да се модерној публици на савремен начин и језиком данашњег човека приближи прича која је старинска, али истовремено модерна и свевременска. Приступ изради костима је модеран, у односу на тадашње време, а радња смештена у неко садашње село и фабрику.

Катарина Грчић је после кратког прекида због пандемије урадила костиме за драму „Васа Железнова” Максима Горког, са великим глумачким ансамблом и гостујућим редитељем Златком Свибеном из Хрватске. Открива нам да је узбуђење и надахнуће велико и да „сви желимо да пројекат успе иако је веома сложен и комплексан”.

– У Народном позоришту, мојој матичној кући, сам више од две деценије. У почетку сам радила са нашим познатим костимографима Божаном Јовановић, Љиљаном Драговић, Миланком Берберовић, Љиљаном Орлић, Весном Радовић Дорић... Од њих сам учила занат, начин рада и реализације од скице до комплетне костимографије дела. Током времена сам се трудила да и ја створим свој лични стил. Лепота костимографског сна је када осетим да су моје идеје у ауторском тиму прихваћене. Једна од награда је када ме поново позову на нову сарадњу, што је знак да увек нудим свежину у идејама.

О наградама Катарина Грчић каже да оне значе сваком од нас, али нису пресудне и додаје:

– Некад вам се чини и осећате да су вам промакле за неке пројекте али не вреди о томе размишљати, треба увек ићи даље и померати сопствене границе. Лепота и задовољство је увек у стварању нечег новог, бољег и изазовнијег.