Ирско „не” дрма ПАСОК

Специјално за „Политику”
Атина, 18. јуна – Грчки Парламент одбацио је ноћас предлог опозиције да се одржи референдум о ратификацији Лисабонског споразума са јасном поруком да европско опредељење Грчке мора бити приоритет политичара.

Бивши премијер и дугогодишњи лидер ПАСОК-а Костас Симитис није присуствовао седници, нити је гласао, јер је недавном одлуком садашњег председника социјалистичке партије, Јоргоса Папандреуа, управо због неслагања око референдума поводом Лисабонског споразума, искључен из парламентарне групе партије. Тако, нити је прошла идеја о референдуму, нити се назире крај и решење, по општим оценама, најозбиљније кризе у историји грчких социјалиста. Јер, ма колико били присутни покушаји да се сукоб Симитиса и Папандреуа минимизира, нарочито када се говори о последицама које може имати на будуће партијско јединство, јасно је да у ПАСОК-у има проблема, фракција, незадовољства, несигурности, медији кажу чак и знакова панике у одлуци њеног садашњег лидера да се са старим обрачуна искључењем из парламентарне фракције.

Непосредни повод је, сигурно не случајно, јавно писмо дугогодишњег председника ПАСОК-а и грчког премијера у периоду од 1996. до 2004. године, Костаса Симитиса, упућено Папандреуу у коме износи неслагање са захтевима опозиције и дистанцира се од партијске линије која се залаже за одржавање референдума о ратификацији Лисабонског споразума. Симитис, који се од момента предавања партијског лидерства поприлично држао по страни од јавних иступања и оцена, сада поручује Папандреуу да је то што ради одступање од ставова самог оснивача партије Андреаса Папандреуа, да од 2004. социјалисти губе бираче и популарност и да су све то показатељи над којима се треба замислити.

Јоргос Папандреу је казну изрекао одмах! Пошто је проценио да стари политичар иступа самостално и мимо ставова ПАСОК-а, што, како је нагласио, може да разуме али не и да прихвати, и с обзиром на то да мора да сачува јединство партије, одлучио је да га искључи из парламентарне партијске групе. Самостално иступање Симитиса је, сматра Папандреу, недопустиво, јер је њиме желео да створи сумњу у истинске циљеве ПАСОК-а, његову стратегију, да изазове конфузију међу чланством и у народу у моменту када нација, како је рекао, под руководством конзервативне владе и тако преживљава тешке тренутке, суочава се са високим ценама, инфлацијом, корупцијом, непоштовањем закона...

Уследила је затим нова јавна преписка у којој је Симитис поручио да га нико неће спречити да јавно износи своје мишљење и да га то неће присилити да да оставку на партијску функцију. Такође, рекао је, намерава да интервенише увек када оцени да је то потребно.

С друге стране, Папандреу је решен да покаже чврстину и енергичност, да не толерише „непослушност”, да уђе у борбу „без рукавица” и покаже да, како је рекао, не верује у стари модел лидерства. У последњем ТВ интервјуу, иначе првом посвећеном сукобу са Симитисом, Папандреу је поручио да се грдно варају они који мисле да се могу играти и оглушивати о партијску дисциплину, да му је бивши лидер ПАСОК-а и премијер упутио јавни изазов и да он није имао другог избора него да га искључи из парламентарне групе.

Дискутабилно је у овом тренутку, а то процењују и овдашњи медији али и политички кругови, да ли је цела афера неопходна партији која тренутно, према анкетама јавног мњења, више него до сада заостаје за „Новом демократијом”. Такође, анкете у партијским редовима показале су да нема јединства нити око поступка Симитиса, нити по питању реакције Папандреуа и искључивања једне историјске личности из парламентарне групе. Било како било, јединственог става у ПАСОК-у – нема!

Међутим, чињеница је да је последњи сукоб Папандреу-Симитис други за мање од годину дана и да је губитак социјалиста на ванредним изборима у септембру повећао пукотину и захлађење у односима партијског претходника и наследника. На конгресу партије када се у прилично неизвесној атмосфери одлучивало о уздрманој председничкој позицији Папандреуа, бивши премијер Симитис је показао више симпатија за конкурента, Евангелоса Венизелоса. Међутим, пракса показује да то у политици нема много значаја и да се све, нарочито заслуге, и тако – брзо заборавља!