Научна честитост у доба короне

Нема сумње да је сваки проверени податак о непознатом вирусу драгоцен. И сасвим је нормално да свака информација изазива велико интересовање и ту не сме бити злоупотребе, јер је довољно штете нането људском роду самом појавом оваквог вируса који је изазвао дуготрајну пандемију.

Оно што забрињава јесте нестрпљење научника да обелодане своје налазе без довољне статистичке поузданости.

Непосредно пред почетак пандемије у Српској академији наука и уметности је представљена књига „До фисије, о фисији и о уранијуму” аутора проф. Шћепана Миљанића, проф. Јелене Радић Перић и академика Миљенка Перића. Имала сам част и задовољство да рецензирам ту књигу и жао ми је што није представљена широј научној и стручној јавности. Но, завршиће се прича о корони и биће прилике да се она отвори, јер аутори на занимљив начин уводе читаоца у свет науке и живот научних великана, као и у свет чињеница и математике за познаваоце епистемологије односно теорије сазнања. Прошли век је обиловао великим научним достигнућима, али је откриће фисије обележило његов већи део, а употреба и злоупотреба тог открића условила је нови распоред моћи у свету. За нас је значајно што је велики допринос том открићу дао наш научник Павле Савић, који је био професор физичке хемије ауторима и мени, а посебно уважени председник САНУ у периоду 1971–1981. година.

У представљању ове књиге треба посебно нагласити научну честитост младог истраживача Павла Савића, који је спроводио експерименте у лабораторији породице Кири у Паризу под руководством Ирене Жолио Кири. После открића неутрона 1932. године научници су спорим неутронима бомбардовали атоме, а посебно су се усредсредили на најтежи хемијски елемент - уранијум. Очекивали су настајање тежих елемената тзв трансурана. Павле Савић је по методологији лабораторије Кири користио фракционо таложење да одреди карактеристике насталих продуката. Понављао је процедуру 10 пута за сваку десетину сталожене фракције и доказао у девет фаза присуство радиоактивног лантана али у десетој је нађена већа радиоактивност – непозната а по времену полураспада блиска лантану. У том моменту нису имали објашњење за појаву те непознате радиоактивности и 1938. су објавили поштено свој налаз. Да нису ишли до 10 понављања добили би Нобелову награду за нуклеарну фисију, јер су у потрази за тежим елементом потврдили да су нашли упола лакши елеменат односно открили цепање уранијумовог језгра. Чланица конкурентске Берлинске групе, сарадница водећег научника Ота Хана, Лиза Мајтнер, је похвалила задивљујући експеримент. За тај рад су Павле Савић и Ирена Жолио Кири били кандидовани за награду која је те године додељена другом открићу. Јануара 1939. године Ото Хан и Фриц Штрасман из Берлинске групе су објавили рад у ком су рутински потврдили цепање уранијумског језгра. Због рата Нобелова награда је додељена тек 1944. године само немачком научнику Хану.

Оно што ће остати трајно у историји науке јесте пример научне честитости Павла Савића и Ирене Жолио Кири, јер нису прећутали тада необјашњиву појаву у десетом понављању фракционисања. Да су стали на деветој провери и то би била задовољавајућа поузданост за статистику, али то није била поузданост иза које би стала реномирана лабораторија Ирене Жолио Кири и њеног супруга Фредерика! С поносом могу рећи да је оснивач Института за нуклеарне науке у Винчи, Павле Савић, то исто захтевао у експериментима од својих сарадника.

Пред научницима је доказивање поузданости вакцине против вируса ковид 19. У експерименталној фази мора се постићи велика поузданост на великом броју испитаника. Надамо се да ће победити научна честитост а не трка за комерцијалним успехом. Постојање конкуренције ће убрзати производњу вакцине и гарантовати њену поузданост. Наравно, очекује се да проверена вакцина буде доступна свим људима овог света.

Др Зорка Вукмировић,
научни саветник у пензији
Института за физику
Универзитета у Београду