Повратак дабра после више од сто година

Зову их „архитектама еко-система”, „инжењерима у животињском царству”, а са наших простора готово потпуно су нестали седамдесетих година претпрошлог века. Даброви. Сада, још стидљиво, ови врсни „градитељи” брана поново се враћају у престоницу. Примећени су у околини града, а има их и на Сави и на Дунаву, а у Србији и на Дрини, Великој Морави, Јадру, Тамнави, Тиси, Бегеју, Тамишу и каналима који гравитирају овим рекама. Најјужнија тачка до које су допливали је Велика Морава код Велике Плане.

Чланови фејсбук групе „Дивљи Београд” открили су њихове трагове недавно у Ритопеку и Крњачи.

– Наш члан снимио је дабра у Ритопеку у јуну, а имамо и недавне фотографије из Крњаче где се виде оборена стабла. По угризима остављеним на деблима, приметно је да су их направили даброви. Ово је изузетан корак када је реч о њиховом повратку на ове просторе јер је, према неким наводима, последњи примерак у нашој земљи примећен 1900. године код Панчева. Ситуација, нажалост, није боља ни у другим земљама европског континента. Примера ради, у Великој Британији их нема око 400 година – објашњава Миља Вуковић, администраторка фејсбук странице „Дивљи Београд”.

Она истиче да је пре 16 година започет пројекат реинтродукције, односно поновног враћања у природу и на места где су некада живели даброви. Тада је у Засавицу из Немачке допремљено тридесетак јединки па се претпоставља да су они рекама допливали и до Београда. Већ су, како каже Вуковићева, виђени и код Петроварадина у Новом Саду, али их има и јужније у Морави.

Потврду да се дабар вратио у Београд дао нам је и проф. Душко Ћировић са Биолошког факултета Универзитета у Београду, који каже да су ове животиње у престоници примећене пре око седам година.

– Постоји могућност да су у Београд стигли из Засавице или Обедске баре, али и миграционо из Хрватске или чак и Мађарске. Има их у Дунаву и Сави и каналима уз ове реке. Према неким записима, дабар је у Београду последњи пут виђен 1902. године, али је већ у другој половини 19. века почео да нестаје са наших простора. Разлог за то је неумерен излов ради меса и крзна. Због тога је 2004. и 2005. године из Баварске у Засавицу, али и Обедску бару допремљено укупно 76 парова. Они су почели да се шире и рекама су сада стигли и код нас – објашњава Ћировић.

Реч је о евроазијском дабру. Многи сматрају да је дабру својствено само да прави бране и преграђује реке, али како Ћировић каже, то није потпуна истина.

– Даброви праве бране само онда када немају довољно дубине за пливање у реци у којој живе. Та дубина им служи да зароне у случају да их непријатељ нападне и да се успешно сакрију у неку од рупа у приобаљу. Због тога се они и називају инжењерском врстом јер успевају да околину прилагоде својим потребама. Даброви живе породично. Мужјак и женка до краја живота остају заједно. Партнер се мења само ако неко из пара угине. У породици се живи генерацијски. Мајка, отац и млади из два окота, јер тек после две године младунци напуштају дом. Женка једном годишње рађа живе младе и у једном окоту буде по два, три младунца. У градњи бране учествују сви – и родитељи, али и младунци. Старији, јер су јачи, обарају стабла, док младунци довлаче мање гранчице – прича Ћировић.

Многи даброве доживљавају као штеточине, као животиње које праве препреке на рекама и уништавају стабла.

– Даброви могу да изазову неке економске штете, рецимо да исеку тополе које се узгајају ради производње, преграде неке речице, али се то не може поредити са оним што ове животиње доприносе животној средини. Оне помажу и развој других врста у такозваним влажним еко-системима. Дабар је, иначе, највећи глодар северне хемисфере. Строго је заштићена врста због чега је за њихово уништавање и узнемиравање предвиђена висока новчана, а у неким случајевима и затворска газна – каже Ћировић.