Време кад је мираз био законом регулисан

Ваљево – „Писмо којим признајем да сам остала дужна мом зету Михаилу Јевтићу, адвокату, 2.500 динара на име ресто мираза који сам дала уз моју ћерку Цвету. Овај остатак мираза положићу мом зету Михаилу до 1. септембра ове године са 10 посто интереса од данас. Ваљево, јануар 1907 (у потпису) Љ. Н. Јовановић.”

То је била ташта, рекли би можда неки цинични зетови данас, 113 година после настанка ове занимљиве изјаве, у оригиналу представљене на изложби „Венчани и свадбени обичаји у ваљевском крају”, ауторке Гордане Пајић, етнолога, музејског саветника у Народном музеју Ваљево. Презентација кроз бројне фотографије, албуме, документе, позивнице, честитке, венчанице и друге личне предмете у вези са свадбеним обичајима, који се чувају у етнолошкој збирци музеја и приватним заоставштинама ваљевских породица, пред публиком је у галерији Народног музеја Ваљево од 7. августа до 7. септембра. Овом изложбом ваљевски музеј, без званичног отварања, даје свој допринос традиционалној манифестацији „Тешњарске вечери” која је ове године због укупне епидемиолошке ситуације одложена.

Венчани и свадбени обичаји важан су друштвени догађај, каже ауторка Гордана Пајић, указујући да су фотографије које су о њима правили ваљевски фотографи постале вредна сведочанства. Поставка коју је приредила хронолошки прати свадбене обичаје у ваљевском крају од краја 19. до деведесетих година 20. века и тематски наглашава важне моменте тог церемонијала.

Као занимљиве експонате она показује позивнице за венчање Јелене Приклмајер, ћерке чувеног ваљевског апотекара Клаудија Приклмајера, са Алексом Анђелковићем 1894. године, невестински венац Зорке Обрадиновић, ћерке угледног кафеџије Дике Обрадиновића, која се 1875. удала за Спасоја Вујића, венчаницу Меланије Јанковић, удате Пуцељ из 1935. године... Ту је и интересантна венчана фотографија из 1934. године на којој су Негосава Гођевац у раскошној белој венчаници и младожења Михаило Исидоровић у народном оделу. На тој свадби није било музике, јер је убијен краљ...

– Хронолошки ток свадбених обичаја лепо илуструје серија фотографија из 1940. године са венчања Светозара Петровића и Браниславе Кораћ на којима су забележени и сачувани сви важни моменти, од веридбе, преко венчања у цркви, изласка из црквене порте, вожње аутомобилом ваљевским улицама, доласка кући и свадбеног весеља... Светозар Петровић је, иначе, 1939. године завршио права и активирао се у војсци као војносудски официр, па је зато на венчању у парадној униформи. На фотографијама су и угледне личности тог времена, међу њима кум Слободан Драшковић, тадашњи професор Правног факултета – наводи ауторка изложбе Гордана Пајић.

И причу, како је и започета, завршава миразом, важним сегментом венчаних обичаја у прошлости, који је био регулисан и тадашњим званичним прописима. Тако, Андрија Перуничић, опанчар из Ваљева, приликом удаје своје ћерке Ружице за Драгишу Секулића, 1939. године, у надлежном среском суду оверава документ у којем наводи шта јој све даје у мираз. Ту су „астал за собу, четири столице за кујну, креденац за судове, сто за кујну, шест столица за собу, сандук за дрва, седам шерпи, воденица за орасе, воденица за месо, вангла за судове, кофа за воду”... Све ствари вредне су укупно 7.000 динара и „имају се сматрати као дарови” којима његова Ружица има право располагања.

И сама изложба „Венчани и свадбени обичаји у ваљевском крају” има занимљиву историју. Први пут је била припремљена још 2014. године, у сарадњи са бројним Ваљевцима који су уступили своје фотографије, албуме, венчанице из прошлих времена, али није одржана како је планирано, због поплава које су погодиле Србију. Нешто касније је ипак приређена, а ове године у нешто прерађеном и обогаћеном издању, поново је пред публиком.