Београд треба да задржи космополитски дух

Са пажњом, преко страница „Политике”, пратим реаговања поводом преименовања београдских улица и верујем да космополитски Београд неће следити провинцијске манире неких градова у БиХ и Хрватској. А наду да се то неће десити даје ми, као рођеном Сарајлији, и драгост због сазнање да се неће мењати име Сарајевске, као ни Мариборске улице. Верујем да би моје мишљење, да су живи, исто тако делили и рођене Сарајлије Момо Капор, Мирослав Радојчић, Ели Финци, Оскар Данон, Мирослав Беловић и многи други „сарајевски Београђани”, који су метрополи на обалама Саве и Дунава давали и и космополитски обол. Као што су и многи рођени Београђани, као професори и лекари, доприносили угледу Сарајева.

Јесте федерално Сарајево одавно променило име Београдске улице, а хотел „Београд” преименовало у „Босниа”. Јесте протерало чак и све са менија што асоцира на „туђинске речи”, попут безазлене српске шните, затим „карађорђевог одреска”, „књаза милоша” и тако редом, али је бар у старом делу града сачувало неколико лепих улица са именима знаменитих Срба, попут Деспићеве, Скарићеве и Јелићеве све до Симе Милутиновића Сарајлије, мада је било више покушаја да се промени име ове последње улице.

У Сарајеву више нема ни улице Стаке Скендерове, која је са уважавањем примана и на султанском двору у Цариграду, као што више нема ни биста знаменитих сликара Воје Димитријевића и Мице Тодоровић, али зато град однедавно „красе” бисте Алојза Мока и Педија Ешдауна! „Наравно”, нема више ни улице Николе Тесле.

Сарајево се заклиње у свој антифашизам, али више нема улица Огњена Прице, Славише Вајнера Чиче, Јелене Витас, Павла Горанина, Омера Маслића, Радојке Лакић, Разије Омановић, Слободана Принципа Сеље, Алије Хоџића... Зато је некадашња Улица партизанских болничарки „додељена” отвореном антисемити и припаднику „Младих муслимана” Мустафи Бусулаџићу, по коме је чак названа и једна школа! А у Сарајеву су „заборавили” и на двоструког хероја, из Другог светског рата и Шпанског грађанског рата, Чеду Капора, али је зато једна улица названа по анонимној Азизи Шаћирбеговић, заслужној по томе што је била супруга младомуслимана и што је њен син Мухамед Шаћирбеј био један од шефова дипломатије БиХ, мада је остао упамћен и по финансијским аферама и слабом знању матерњег језика!

Сарајево се стално позива и на одлуке ЗАВНОБИХ-а, а више нема ни улице првог председника Војислава Ђеде Кецмановића. Све ове лоше, ужасне примере требало би да има на уму и космополитски Београд приликом новог „кумства” својим улицама. Јер, промашаје је касније тешко исправити. Уосталом, није ли још славни Борхес говорио да нема других рајева осим изгубљених.

Слободан Стајић,
публициста из Сарајева