О најбољима међу нама

Поводом критике на рачун чланова Кризног штаба председник Вучић је рекао да нико неће моћи да сруши репутацију најбољих међу нама. Додао је да је реч о „иживљавању”, јер се у Србији „не поштује рад, успех, марљивост”. Вучић је казао да напади долазе по обичају од „кибицера и нерадника” („Политика”, 23. јул). Том приликом је наш председник, желећи да истакне да су најбољи лекари у КШ, поново нагласио пример професора, члана КШ, који је 1972. године „победио вариолу док су се други лекари закључали”, ваљда у својим собама. У претходној изјави, поводом исте теме, за те лекаре је изјавио да су се „разбежали”.

За аподиктички став да су у КШ „најбољи међу нама” (collegium seniorum), председник нема потпуне и објективне информације, нити стручни и научни капацитет да то процени. Говорити да је неко бољи од професора Милорада Павловића, инфектолога-интернисте, по знању, искуству и референцама је заблуда; могу слободно да додам и професорке Божић, Николић, Дуловић, Гвозденовић итд. Било би некоректно да се изјашњавам о епидемиолозима, мада и о томе имам своје мишљење, јер сам сарађивао с њима 40 година. Према томе, свако може пасти у заблуду, али само искључиви људи у заблуди истрајавају. Права/прецизна истина гласи да су поједини чланови КШ међу најбољима у нашој средини – ништа више, ништа мање. Неколегијално је од стране чланова КШ да нису председнику, бар из лажне скромности, указали на ту заблуду/неистину.

У демократском друштву, где постоји свељудско право на истину, окарактерисати младе лекаре који без ресантимана имају критички однос према раду и резултатима КШ, као „кибицере” и „нераднике” јесте циничан став. Велики број потписника су лекари који су месецима на првој линији одбране од инфекције САРС-КоВ-2. Они једноставно говоре да ми нисмо само жртве пандемије, већ и њени узрочници и саучесници. Овој својеврсној аутодеструкцији кумавали су и нестручност, погрешне поруке, неблаговременост деловања и компромиси КШ. У најмању руку је некоректно што се тим лекарима, од стране партијских телала, импутира политичка обојеност. Да ли ће се неко „по задатку”, с различитих страна, убацити у њихове редове, не може се искључити као могући сценарио.

С друге стране, у времену када највећи број људи на раменима носи своју главу, а у њој туђе мишљење, у земљи где се запатило ћутање, трачак оптимизма и наде у бољу будућност донели су млади лекари који једноставно не желе да буду неми саучесници у изневеравању здраве памети. Побунити се против своје ништине и дати конкретне предлоге за бољитак, у сваком здраворазумском друштву би се сматрало еволуцијом и етиком просвећивања, а не дискфалификовало флоскулама о политичкој позадини и деструктивним намерама. Зашто је опција неприпадања, овоме или ономе, готово немогућа у Србији? Или зашто је хорско ћутање једино прихватљиво понашање? Наравно, сви њихови ставови подложни су оповргавању, с једним се лично и не слажем, али они су „свеж ваздух и заводљиви поветарац” у земљи једноумља. Зашто ово не би била једна од могућности за младе лекаре да имплементирају дивну мисао Вилијема Шекспира: „Знамо шта јесмо, али не знамо шта можемо бити”? То би било од свеколике користи и за демократску државу.

Уз пратећу нелагодност, таласи стручног и моралног немира ми налажу да укажем на упорно растакање истине кад је реч о епидемији вариоле. У принципу, мудар човек ништа не тврди док то не може да докаже. Уверен у исправност онога што пишем, тврдим да председник не говори истину о епидемији вариоле 1972. године, и то се већ други пут понавља. Наиме, не дотиче ме неистина да је један члан КШ, као студент треће године медицинског факултета без одслушане инфектологије, „победио вариолу”, али да су се ђаци академика Косте Тодоровића и моји учитељи „закључали” и „разбежали” је неистина. Историјска истина српске медицине је да су професор Кецмановић и доцент Шуваковић, две стручне и моралне громаде југословенске инфектологије, одмах отишли у Ђаковицу у епицентар епидемије, доктор Јанковић у Нови Пазар, а доктори Шашић, Лесић и Ћирић у мотел „Хиљаду ружа” итд. Срећа нас је тада „погледала” пошто је „Торлак” био научна установа светског гласа и што је доцент Шуваковић био стипендиста Светске здравствене организације у Индији током 1963. године, са задатком студирања сузбијања великих богиња (smallpox control). Професор Кецмановић се као стипендиста Хумболтове фондације усавршавао 1969. године у Институту за тропске болести у Хамбургу, а 1970. је као гост владе Индије обишао највеће центре за инфективне болести, где је и видео болеснике са вариолом. Обојица су за рад у сузбијању вариоле одликовани Орденом заслуга за народ са златном звездом. Колико ми је познато, и остали лекари су одликовани за свој рад у сузбијању епидемије.

Према томе, истина је увек једна, а сећања, интерпретације и дораде су различите. Уколико бих релаксирао проблем, навео бих речи једног афористичара: „Срби су један од најстаријих народа, зато брзо и лако заборављамо”. Много је теже и значајније питање: Да ли то неко злоупотребљава?

Редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду, у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa