Сећање на будућност

Сећања на прошла времена често буду попут мозаика у коме коцкицу чини догађај кога наша меморија, ко зна зашто, одабере, а они сви заједно буду су попут фреске која одсликава и период којег се сећамо и нас саме.

Деведесете године прошлог века, оружани сукоби на простору Друге Југославије само што нису почели, Крсте Бјелић, дописник Телевизије Београд из Загреба, у једној емисији разговара са Србином из Хрватске коме је неко запалио сено. Саговорник каже да зна ко је то учинио, да је реч о бившем Србину који се сада декларише као Хрват и члан је ХДЗ-а. Крста одлази потом до поменутог човека који негира да има било какве везе са паљевином. Док они разговарају у дворишту стоји старац, отац осумњиченог, скромно обучен, ћутке слуша интервју. У једном тренутку Крсте га изненада пита: „Јесте ли ви Србин или Хрват?” Старац погнутих рамена, израза лица који мени делује као мешавина стида и јада, ћути. Не знам зашто, али не могу да га, како то обично чиним при сличним поводима, осудим. Можда је то што није рекао да је Хрват највише што је могао да уради у одбрану свога достојанства.

У то време на челу српске заједнице у Хрватској активан је Јован Рашковић, психијатар, врхунски интелектуалац. Срби су распети између два пута. Први је заговарао Рашковић –пошто је положај Срба демократско питање, оно се мора решавати политички, ненасилно, инсистирањем на људским правима и прихватањем Хрватске као државе. Други је био мотивисан негативним историјским искуствима, као што је то био Јасеновац, али и неким збивањима у ондашњем парламенту Хрватске на чијем је челу био ХДЗ, а подразумевао је да Срби овај пут морају бити спремни да своја права изборе и оружаним путем.

Сећам се како сам био огорчен после Рашковићеве изјаве: „Не дирајте Србе, они су луд народ.” Данас кажем: „Извини, Јово, тек те сада разумем”. Сетимо се и Туђманове изјаве да је НДХ била израз тежње хрватског народа за слободом и сопственом државом. У једној емисији немачке телевизије Жарко Пуховски говорећи о атмосфери у српским срединама наводи страх: Срби су мислили да ће они (усташе) поново доћи да их кољу”. Још увек је у тим крајевима било много живих сведока усташких злочина. Можда је тај страх био јачи од Рашковићевих мудрих речи да издрже. Да ли би Хрвати крајем 20. века пред очима Европе могли да натерају Србе на егзодус тешко је рећи. Чини се да је њима био потребан српски оружани отпор и све су учинили да га испровоцирају, а из данашњих накнадних искустава не сумњам у издашну помоћ страних ментора и двоструке стандарде. Људи који су дошли на чело Срба после Рашковића били су храбри али нису имали његову интелектуалну снагу. После Рашковића у име Срба није имао ко да говори. Да ли би Рашковићев гандијевски начин било могуће спровести, на то питање не умем да одговорим. Тај одговор бих знао када бих самом себи могао да признам ли бих ћутке, без отпора, чекао да видим шта су неоусташе у стању да ураде.

Повод за овај текст је емотивни иступ Милорада Пуповца у емисији „Око” РТС-а. Био сам дирнут. Колико год да не знам шта је би било најпаметније једно ипак знам – Пуповац живи у Хрватској. Његов пример показује да још ми Срби нисмо научили да слушамо и поштујемо једни друге. Желим му срећу – крст који носи је тежак.

Павле Мартиновић,
Аранђеловац