Месец плача

И ове године у Србији је баш родило. Мај је са својим ђурђевданским кишама био благодаран, кукуруз пара небо колико је добар, и пшеница нам је понела богато, негде чак и до пет тона по хектару. Леба и с леба ће бити, нико неће остати гладан. Народ каже: „После Светог Илије – сунце све милије”.

Олуја више неће бити… Ипак, у српском роду август је месец плача. Пре четврт века напаћене душе српских страдалника који су на прашњавим тракторима узмицали пред убилачком хрватском „Олујом” примила је под своје окриље иста она Србија на њивама и међ шљивама о којој је певао Оскар Давичо.

Последњих 25 година, уз болни уздах, сваког августа се сећамо страшног егзодуса и злочина над српским народом Крајине – незабележеног у историји савременог човечанства. За који нико није одговарао. Напротив, они који су на таљигама из Хрватске протерали 250.000 својих држављана православне вере, који су спровели етничко чишћење Срба епских размера на југоистоку правдољубиве Европе, која није ни трепнула – убрзо су били награђени. Европска унија, којој су људска права и демократија свето писмо, жртви је наменила презир, а џелата је зачуђујуће хитро даривала и примила за свој сто. Какво лицемерје и какав апсурд. По упутству за употребу штапа и шаргарепе, држави Србији, која је анатемисана као главни виновник крвавог расплета југословенске драме, сервирана је лажна нада да ће, када за то дође време, и за њу бити места у елитном друштву европских народа. Које никако да дође… Што би рекао наш народ: не липши, магарче, до зелене траве.

Док пишем ове редове сећам се да сам на истом овом месту у „Политици”, септембра 2016. године објавио текст под насловом „Један дан у Загребу”. У том граду сам, први пут након две деценије, тада провео непуних дванаест сати. Чистог срца изнео сам своје импресије о нормалности коју сам осетио, о изостанку попречних погледа, о наговештајима којима сам био затечен – да има спаса, да је излазак на пут међусобног опроста и помирења могућ и да је близу. Сећам се лавине коментара читалаца на тај текст, који су ме зачудили и забринули. Ретко ко ме је похвалио. У највећем броју њих био сам критикован да сам подлегао опсенарству, да не познајем довољно дубину и размеру мржње коју Хрвати осећају према Србима… Да будем искрен – ту врсту коментара нисам узимао за озбиљно и нисам желео да прихватим. Чак сам се и на улици расправљао с људима које нисам ни познавао, којима се нису допали моји ставови изнети у наведеном тексту, па су сматрали да имају право да насумице стану пред мене и објасне ми неке ствари. Био сам у уверењу да је у цивилизацијском смислу помирење Срба и Хрвата неминовно, да ће ићи споро, да ће га историјска повезаност два народа и суживот поспешивати – али да га ништа неће зауставити.

Али, авај… Јесам ли се грдно преварио?

Треба ли пет година касније да се извиним свима онима који су ме критиковали и да им кажем да су били у праву? Да ли ме је стварност демантовала? Бојим се да јесте. Колико подлости и хипокризије сипају оводанашњи хрватски прваци када на постулатима тзв. европске повеље о људским правима популистички говоре о тобожњем помирењу. Без имало стварне искрености ликују над злочином и све дубље се укопавају у јаз мржње, раздвајања и деградирање свега што је српско. Забављени самима собом, зарад сопственог политичког рејтинга свирају на истој жици и подилазе најнижим националшовинистичким страстима – да би остали на власти. У хијерархији државне управе у Хрватској Министарство хрватских бранитеља важније је од министарства господарства и туризма.

На недавном перформансу на книнским зидинама у славу „Олује” трагикомична празнина на лицу потпредседника хрватске владе за кога тврде да је Србин, који се, гле ироније, презива ни мање ни више него Милошевић – најбоље је говорила колико смо далеко од помирења. Творци опскурне представе којом је требало пљунути на библијску несрећу српског народа сигурно знају због чега су изабрали баш њега. Статирање јагњета међу курјацима на балу вампира испод прелета тридесет година старих авиона Ф-16 које им је увалио НАТО – могуће да је то било пожељно само због тога што се презива Милошевић? Да у брк свим Србима један Милошевић буде понижен и осрамоћен, да буде сучељен са злочином за који је окривљен читав један народ. Чини се да је управо та страшна квалификација колективне националне кривице нова надградња у хрватском вокабулару одрживости раскола између два словенска народа различите вере.

Сви који су ових дана макар на трен могли да виде славодобитно и хистерично извештавање хрватских електронских медија о прослави злочина без казне и финалне егзекуције етничког прогона Срба почетком августа 1995. године – први пут су могли да чују да је цео један народ назван агресорским. Дакле – не само војници који су у тим трагичним данима под српском заставом у Книну, Лици, на Кордуну и на Банији држали пушке у рукама и бранили своје домове, гробове и право на живот на огњишту својих прадедова, него и баке и мајке у жалосној колони коју је на Петровачкој цести ракетирала хрватска авијација… И немоћни старци и тек рођена деца… Иста као она која су пола века раније, невина и недужна, спаљена у паклу Јасеновца. И сви Срби, и ја, и ви који читате ове редове у Нишу, Ужицу, у Зајечару и Новом Саду – сви смо ми припадници агресорског народа…

То је то. Живот иде даље. Ускоро ће септембар. Шта нам ваља чинити – сем да се покајемо и да се клонимо мржње која никада никоме ништа добро није донела. Медији су ономад јавили да су два манијака на ауто-путу аутомобилом јурила активисту за људска права Милана Антонијевића који се враћао однекуд из Хрватске. Псовали су му српску мајку и покушавали да му препрече пут, са жељом да му „честитају” „Олују”. Хвала Богу – човек је успео да сачува живу главу. Поносан на наш народ кога вековима гледају благе очи Светога Саве и срећан што никад нисам видео сличну сцену на путевима у Србији – молим се Богу да тако и остане.

Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa