Mesec plača

I ove godine u Srbiji je baš rodilo. Maj je sa svojim đurđevdanskim kišama bio blagodaran, kukuruz para nebo koliko je dobar, i pšenica nam je ponela bogato, negde čak i do pet tona po hektaru. Leba i s leba će biti, niko neće ostati gladan. Narod kaže: „Posle Svetog Ilije – sunce sve milije”.

Oluja više neće biti… Ipak, u srpskom rodu avgust je mesec plača. Pre četvrt veka napaćene duše srpskih stradalnika koji su na prašnjavim traktorima uzmicali pred ubilačkom hrvatskom „Olujom” primila je pod svoje okrilje ista ona Srbija na njivama i međ šljivama o kojoj je pevao Oskar Davičo.

Poslednjih 25 godina, uz bolni uzdah, svakog avgusta se sećamo strašnog egzodusa i zločina nad srpskim narodom Krajine – nezabeleženog u istoriji savremenog čovečanstva. Za koji niko nije odgovarao. Naprotiv, oni koji su na taljigama iz Hrvatske proterali 250.000 svojih državljana pravoslavne vere, koji su sproveli etničko čišćenje Srba epskih razmera na jugoistoku pravdoljubive Evrope, koja nije ni trepnula – ubrzo su bili nagrađeni. Evropska unija, kojoj su ljudska prava i demokratija sveto pismo, žrtvi je namenila prezir, a dželata je začuđujuće hitro darivala i primila za svoj sto. Kakvo licemerje i kakav apsurd. Po uputstvu za upotrebu štapa i šargarepe, državi Srbiji, koja je anatemisana kao glavni vinovnik krvavog raspleta jugoslovenske drame, servirana je lažna nada da će, kada za to dođe vreme, i za nju biti mesta u elitnom društvu evropskih naroda. Koje nikako da dođe… Što bi rekao naš narod: ne lipši, magarče, do zelene trave.

Dok pišem ove redove sećam se da sam na istom ovom mestu u „Politici”, septembra 2016. godine objavio tekst pod naslovom „Jedan dan u Zagrebu”. U tom gradu sam, prvi put nakon dve decenije, tada proveo nepunih dvanaest sati. Čistog srca izneo sam svoje impresije o normalnosti koju sam osetio, o izostanku poprečnih pogleda, o nagoveštajima kojima sam bio zatečen – da ima spasa, da je izlazak na put međusobnog oprosta i pomirenja moguć i da je blizu. Sećam se lavine komentara čitalaca na taj tekst, koji su me začudili i zabrinuli. Retko ko me je pohvalio. U najvećem broju njih bio sam kritikovan da sam podlegao opsenarstvu, da ne poznajem dovoljno dubinu i razmeru mržnje koju Hrvati osećaju prema Srbima… Da budem iskren – tu vrstu komentara nisam uzimao za ozbiljno i nisam želeo da prihvatim. Čak sam se i na ulici raspravljao s ljudima koje nisam ni poznavao, kojima se nisu dopali moji stavovi izneti u navedenom tekstu, pa su smatrali da imaju pravo da nasumice stanu pred mene i objasne mi neke stvari. Bio sam u uverenju da je u civilizacijskom smislu pomirenje Srba i Hrvata neminovno, da će ići sporo, da će ga istorijska povezanost dva naroda i suživot pospešivati – ali da ga ništa neće zaustaviti.

Ali, avaj… Jesam li se grdno prevario?

Treba li pet godina kasnije da se izvinim svima onima koji su me kritikovali i da im kažem da su bili u pravu? Da li me je stvarnost demantovala? Bojim se da jeste. Koliko podlosti i hipokrizije sipaju ovodanašnji hrvatski prvaci kada na postulatima tzv. evropske povelje o ljudskim pravima populistički govore o tobožnjem pomirenju. Bez imalo stvarne iskrenosti likuju nad zločinom i sve dublje se ukopavaju u jaz mržnje, razdvajanja i degradiranje svega što je srpsko. Zabavljeni samima sobom, zarad sopstvenog političkog rejtinga sviraju na istoj žici i podilaze najnižim nacionalšovinističkim strastima – da bi ostali na vlasti. U hijerarhiji državne uprave u Hrvatskoj Ministarstvo hrvatskih branitelja važnije je od ministarstva gospodarstva i turizma.

Na nedavnom performansu na kninskim zidinama u slavu „Oluje” tragikomična praznina na licu potpredsednika hrvatske vlade za koga tvrde da je Srbin, koji se, gle ironije, preziva ni manje ni više nego Milošević – najbolje je govorila koliko smo daleko od pomirenja. Tvorci opskurne predstave kojom je trebalo pljunuti na biblijsku nesreću srpskog naroda sigurno znaju zbog čega su izabrali baš njega. Statiranje jagnjeta među kurjacima na balu vampira ispod preleta trideset godina starih aviona F-16 koje im je uvalio NATO – moguće da je to bilo poželjno samo zbog toga što se preziva Milošević? Da u brk svim Srbima jedan Milošević bude ponižen i osramoćen, da bude sučeljen sa zločinom za koji je okrivljen čitav jedan narod. Čini se da je upravo ta strašna kvalifikacija kolektivne nacionalne krivice nova nadgradnja u hrvatskom vokabularu održivosti raskola između dva slovenska naroda različite vere.

Svi koji su ovih dana makar na tren mogli da vide slavodobitno i histerično izveštavanje hrvatskih elektronskih medija o proslavi zločina bez kazne i finalne egzekucije etničkog progona Srba početkom avgusta 1995. godine – prvi put su mogli da čuju da je ceo jedan narod nazvan agresorskim. Dakle – ne samo vojnici koji su u tim tragičnim danima pod srpskom zastavom u Kninu, Lici, na Kordunu i na Baniji držali puške u rukama i branili svoje domove, grobove i pravo na život na ognjištu svojih pradedova, nego i bake i majke u žalosnoj koloni koju je na Petrovačkoj cesti raketirala hrvatska avijacija… I nemoćni starci i tek rođena deca… Ista kao ona koja su pola veka ranije, nevina i nedužna, spaljena u paklu Jasenovca. I svi Srbi, i ja, i vi koji čitate ove redove u Nišu, Užicu, u Zaječaru i Novom Sadu – svi smo mi pripadnici agresorskog naroda…

To je to. Život ide dalje. Uskoro će septembar. Šta nam valja činiti – sem da se pokajemo i da se klonimo mržnje koja nikada nikome ništa dobro nije donela. Mediji su onomad javili da su dva manijaka na auto-putu automobilom jurila aktivistu za ljudska prava Milana Antonijevića koji se vraćao odnekud iz Hrvatske. Psovali su mu srpsku majku i pokušavali da mu prepreče put, sa željom da mu „čestitaju” „Oluju”. Hvala Bogu – čovek je uspeo da sačuva živu glavu. Ponosan na naš narod koga vekovima gledaju blage oči Svetoga Save i srećan što nikad nisam video sličnu scenu na putevima u Srbiji – molim se Bogu da tako i ostane.

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista