Терет звани Лукашенко

Председник Белорусије Александар Лукашенко поново је у центру пажње. Да ли је ту доспео стицајем неконтролисаних околности или је сам тако хтео – то може да се тумачи на разне начине. Како год било, хаос у којем се налази држава коју води прети да поремети све планове његове и непосредних му комшија. Реч је о немирима који су захватили бившу совјетску републику након објављивања резултата председничких избора.

Мада је белоруски лидер све пажљиво припремио: од броја изашлих бирача, процента освојених гласова, елиминисања опозиције... догађаји су му помрсили рачуницу оног часа када је стављен катанац на бирачка места. Незадовољан народ изашао је на улице, за њим и полиција, почели су међусобни окршаји са много разбијених глава.

Али, прагматични политичари, у земљи и ван ње, те разбијене главе броје свако на свој начин и питају се: да ли оне заиста указују на скори Лукашенков крај, или су само израз немоћи друштва, које ни после 26 година аутократије није успело да изроди конкретну и ваљану опозицију. Тачније: шта када председник (милом или силом) коначно одступи са власти? Ко ће попунити празнину?

У том замешатељству остаје једна константа: сигнал за промену очекује се из – Москве. Можда и с правом, јер многи су у Русији већ сада склони мишљењу да Лукашенко и за њих представља нежељени терет. Посебно у односима са западном Европом. Као да је створена атмосфера у којој се управо од владара у Кремљу очекује да „утера” непослушног белоруског колегу (или његовог наследника) у токове европске политике.

Тим поводом није лоше указати на недавну допуну Устава Руске Федерације, којом је Владимиру Путину отворена могућност да ту државу води све до 2036. Толико помињана потреба за стварањем руско-белоруске уније којом би опстанак „хазјајина” у Кремљу био могућ и по истеку садашњег (последњег) мандата (2024), усвојеним амандманима је, практично, гурнута ад акта. Путин је вешт играч и спреман је да Лукашенку пружи руку помоћи, али то има своју цену. За „домаћина из Минска” можда и превисоку.

Можда би ова еквилибристика смирила нервозу на Западу и допринела већој срдачности и предвидљивијим односима са Русијом, али то не значи да ће Европљани, после свега, на Лукашенка гледати са мање зазирања. Напротив. Слично резонују и у Москви, одакле све чешће стижу оптужбе да Белорусија за свој постсовјетски мир и спокој не треба толико да захвали Александру Григорјевичу, колико чињеници да су економски односи између две земље такви да мањи сусед, практично, живи и преживљава преко леђа већег.

Питање је и зашто би Путин, као евентуални егзекутор, навлачио себи беду на врат? Посебно сада када је некако успео да „испегла” причу о уставним променама и утиша критике на рачун руских послова у Украјини. Пре ће бити да је самом Лукашенку потребно да, под изговором спољне угрожености земље, глуми „малог Путина” и учврсти веру сународника у себе као незамењивог вођу.

Белоруски председник и нема коме да се обрати за помоћ. Окретање ка Западу, или још горе, директно ка САД, не би му донело срећу нити ојачало позицију у народу. Такође, његови земљаци, који су десетинама година живели у заједничкој домовини с Русима, мењање стратешког партнера и покоравање неком новом не би прихватили без гунђања, па и драстичнијег излива негодовања.

Уколико би се нешто такво и десило, Русија би знала да је наступио тренутак када може да покрене акцију сличну оној у Украјини 2014, али са дозом суптилности прихватљивом за Запад. То не значи да су житељи Русије вољни да похрле у неки нови рат. Они, за сада, чекају да белоруски председник сам покаже да више није спреман и вољан да води свој народ.

У међувремену, пропаганда ради свој део посла. Убеђивање са обе стране границе све више се захуктава, здушно потпомогнуто од стране Европљана (посебно непосредних комшија), међу којима свако има неки свој интерес. Те интересе, и све сличне, мораће да задовољи Лукашенко ако мисли да га на истоку и на западу континента више не третирају као – нежељени терет.