Набацивање митовима

Вишедеценијска српско-хрватска и српско-српска препирка о броју убијених у Другом светском рату не само у академским и у политичким круговима, већ и међу „обичним“ светом, постаје заморна и да није о томе о чему је, била би откаченија од оне коју је средњевековна академска заједница водила о броју коњских зуба све док нису били упућени да до одговора дођу тако што ће да приђу коњу, отворе му уста и изброје зубе.

Препирка је заправо набацивање разноврсним митовима од којих је најчувенији јасеновачки. Једни број од 700.000 убијених у усташком логору називају српским митом, други број од неколико хиљада јасеновачких жртава називају Туђмановим митом, али и једни и други своје оптужбе за претеривање у повећавању, односно смањивању броја убијених заснивају на миту – да не постоји попис убијених у Другом светском рату на подручју Југославије. Међутим, он постоји!

Спроведен је почетком шездесетих година минулог столећа са сврхом да се на основу пописа жртава израчуна надокнада Немачке Југославији за људске губитке у рату који је изазвала. Иако је у кратком временском раздобљу два пута спровођен, попис ипак није потпун пошто њиме нису обухваћени убијени припадници квинслишких јединица. Пописом се дошло до укупног броја од 597.323 смртно страдалих припадника народа и народности Југославије што са изостављеним бројем убијених сарадника окупатора једва може да пређе прорачунату бројку од 1.016.000 до 1.066.000 убијених.

Без убијених припадника Недићевих, Љотићевих и четничких формација који су одреда увршћени међу сараднике окупатора на попису се налази мање-више поуздана број од 346.740 страдалника српске националности са подручја целе Југославије. Колико је познато нико из научног света тај број није довео у питање.

Споменути документ чак и под претпоставком да је изоставио 10, 20, па чак и 50 посто уморених Срба намеће питање како је могуће да је у Јасеновцу од 1941. до 1945. године убијено малтене дупло више Срба него што их је укупно убијено на простору целе Југославије? Попис жртава из 1964–1965. године, такав какав је, довољан је да број од 700 000 јасеновачких жртава до којег се дошло методом рекла-казала отпреми у област иреалног. Опстанак тог броја у зони иоле релевантних расправа угрожавају и резултати до којих су дошли запослени у Музеју жртава геноцида у Београду. Стручњаци Музеја су након вишегодишњег рада побројали поименице око 90.000 јасеновачких жртава. Посао није приведен крају, али по озбиљним предвиђањима укупни број жртава неће бити већи од 130 000.

Питање о броју јасеновачких жртава још није добило дефинитиван одговор, али њему се приближило највише што се могло. Научни приступи овој теми не оставља ни најмању сумњу да је број од 700.000 па и више јасеновачких жртава измаштан. Можда број од 700.000 више одговара ушима Министарства културе и информисања Републике Србије (и није само музика за уши овог Министарства) од реалног броја од око 130.000 јасеновачких жртава, као и онима којима никад доста уживања у схоластичким и кафанским надгорњавањима која све више подсећају на некрофилију.

У вези са овом темом било би од посебног значаја за здравље нације добити одговор на питање: због чега српским ушима лепше звучи и зашто упорно бране вишеструко нетачан број од најмање 700.000 српских жртава у Јасеновцу, па како стигну и умеју ометају ширење истине о приближно тачном броју од 130.000 страдалника разних националности, међу којима највише српских, у усташком логору Јасеновац?

Нажалост ово питање се још не налази у агенди одговарајућих научних делатника.

Андреј Вујновић,
музејски саветник у пензији