Магле око домаћег театра

Актуелна пандемија нам је, у виду једног од тријумфа рђавих аспеката савремене цивилизације, показала да се може живети без културе. У потрази за одговором како поново направити безбедно позориште овако је за „Политику” из позоришног Новог Сада почео разговор Александар Милосављевић, критичар, театролог, посленик културе до чијег става се држи.

– Истина, живот уз ковид 19 потврдио је оно што и без вируса знамо: тешко је поднети осаму карантина, физичко дистанцирање и забрану јавних скупова без забаве. А на забаву је махом било сведено карантинско „конзумирање културних садржаја”, виртуeлне шетње кроз музеје и галерије, гледање филмова на телевизији и онлајн позоришних представа. Мона Лизу изложену у Лувру не може заменити снимак Да Винчијевог дела, нити је театарску представу насталу у одређеним просторним околностима, непосредни сусрет глумаца и гледалаца могуће адекватно доживети посредством видео-снимка – каже Александар Милосављевић и примећује:

– У оба случаја снимци служе тек као информација. Kолико год био добар, овакав снимак припада сасвим различитом медију од оног за који је, и у којем је, позориште настало. Па добро, забавили смо се гледајући јутјуб позориште, али га ипак нисмо на прави начин доживели. У најбољем случају су, уз разоноду, ови снимци некима отворили апетит за прави театар у који ћемо једном, када ово прође, одлазити. Ако прође.

Ни „ташмајданско позориште”, сматра Милосављевић, као потенцијално решење трајног успостављања летње сезоне у Београду, није донело решење. Послужило је, каже, само за одлагање одговора на суштинско питање: шта ће бити кад постане евидентно да нова нормалност, у којој ћемо убудуће живети, подразумева трајање? Шта ће се догодити после лета и редовне међусезонске позоришне паузе?

– Кад мину врућине сетићемо се да Таш не штити од кошаве, кише и снега, а да овде позоришта више нема. Али и да је неколико хиљада запослених у театарском животу редовно примало плате премда позоришта месецима не раде. Тада проблем неће имати само хонорарци и слободни уметници. Ко ће се на јесен за све њих заузети кад на врата државе закуцају десетине хиљада вишкова у привреди, индустрији, хотелијерству, угоститељству – пита наш саговорник.

Питање је, дакле, подвлачи Милосављевић, исто као и оно код Чернишевског, Толстоја и Лењина: шта да се ради? Но, као што се и међусобни погледи ове тројице разликују, различити су и одговори на питање које мучи наше позориштнике.

– Неки, на трагу неподношљиве лакоће постојања и будећи се из дубоког сна, већ и формулисање овог питања подижу на филозофски ниво. Други, сасвим черчиловски, комисијама препуштају анализу ситуације, трећи предлажу конкретна решења. Једно, из последње категорије, утемељено на искуствима Ендрјуa Лојда Вебера, навело је владу Њеног величанства да од 1. августа у Британији отвори позоришне сале, а недавно је баш на том трагу, на основу овдашњег предлога, реаговала и наша влада. О овим мерама, сматрам, ваља размишљати, допуњавати их, осмишљавати елементе конкретне примене у зависности од могућности појединачних позоришта – вели Милосављевић уз коментар:

– Магле око домаћег театра се никад не разилазе, па уместо да наши позориштници размотре уградњу филтера за пречишћавање ваздуха у затвореним системима климатизације, осмисле употребу тоалета, што је, показаће се, озбиљно питање, те организују пробе да би, када је то могуће, представе биле прережиране и прилагођене одржавању безбедног размака између глумаца, слушамо приче о начелној (ре)организацији позоришног живота. Као да на ту тему, све с конкретним сугестијама, није већ безброј пута било речи, укључујући и неколико предлога закона о позоришту. Тако је опет актуелна и опасна теза, наводно из самих позоришта, или из наводних театарских кругова, да овдашње репертоаре у кризи ваља базирати на представама које саме себе исплаћују.

Управо се у овој тачки, тврди театролог, прелама једно од суштинских питања које деценијама мори наше позориште, а посредно и савремено стваралаштво као сегмент домаће културе.

– Ко, наиме, и на основу којих критеријума одређује какав је репертоарски профил наших театара? Да ли ће то бити препуштено пандемији и кризном штабу, опортунистима и случајним пролазницима? Да ли ће позоришта у условима здравствене, и предстојеће економске, кризе сама да се усредсређују на више-мање комерцијалне, самоодрживе продукције, или ће макар нека од њих наставити да врше мисију о којој воде рачуна државе у којима кризно онлајн позориште није било супститут за прави театар? Ко се пита да ли ће позориште, барем једним својим сегментом, остати уметност, или ће се под притиском тржишта, корона кризе претворити у забаву и разбибригу? –  пита Милосављевић.

У том контексту, како каже, организовање дезобаријера, бесконтактног мерења температуре, ношења маски у сали, празних седишта због одржавања растојања између гледалаца постају само пука техничка питања. И као таква се, ваљда, тичу општих здравствених мера.

– О оним позоришним ће, надајмо се, одлучити држава. Под условом да напокон постане свесна значаја театра као националног добра, важног елемента савременог стваралаштва, потенцијалног дела културне баштине, делотворне споне са светом и вредности која се тиче будућности нације. И, наравно, ако јој помогну они који су озбиљно заинтересовани да и сутра наставе да живе у театру – закључује Милосављевић.