Моћ штампе, моћ медија

Последњих месеци ове године нека „мала електронска чуда” догодила су се захваљујући медијима са којима сарађујем. Прво је Московљанин Димитрије послао писмо у коме тражи новинара Симу Беговића, пријатеља свог деде пилота хероја СССР-а са којим се нашао заједно у логору Матхаузен 1943. године. Врло брзо јавила се Сања Стоиљковић: „У листу ’Политика’ од 28. 5. 2020. год. у рубрици ’Међу нама’, објављен је допис: ’У трагању за Симом Беговићем’, новинара Драгослава Симића”, пише Сања. „Мој деда, Душан Стојиљковић, који борави у дому за стара лица у Београду, располаже подацима о њему. Деценије је провео са Симом. Радо би поделио са Вама све што зна.”

Рус Димитрије пише користећи „гугл преводиоца”. Моју адресу налази преко сајта: „Драги Драгослав Симић! У августу планирам да дођем у Србију и да се настаним у Лозници. Шта мислите о томе? Да напишем књигу сећања о деди пилоту и Сими.” Ова прича ће због короне сачекати свој епилог.

Преко сајта стиже ново питање од Мајкла Джонсона из Бахреина, рођеног у Великој Британији, и тако започиње нова електронска епизода: „... Да будем искрен све што сам читао о мојој породици на вашем сајту, изненадило ме је врло пријатно... Разумем да имате професионални интерес да објавите ту фасцинантну причу. Наравно да бих желео да чујем све што се може знати ново о мом породичном пореклу… Ко је на пример породица Прицкер из Сомбора. У Србији не познајем никога. Не знам српски језик...!“

Већ 14. августа опет на адресу овог новинара стиже писмо од госпође Фаре уреднице фотографије „Франкфуртер Алгмајне цајтунга”. „Планирамо чланак о Еви Нахир Панић”, пише Фара. „На вашој веб страници пронашла сам њене дивне фотографије. Била бих вам веома захвална ако бисте ми помогли око било које информације о томе ко може да нам обезбеди тај фајл.”

Еву Нахир Панић снимио сам у Израелу 1989. године. Фотографију сам на сајт поставио 2011. године. Галерија РТС-а није имала интереса да организује постави бар дела од неколико стотина мојих новинских фотографија, али ето кад неће домаћи јавили се странци.

Драгослав Симић,
Београд