Репертоар, звезде и остали

Прелазим одмах на ствар: једна моја недавна изјава у интервјуу објављеном у овој истој рубрици изазвала је бурне, мада не и јавне реакције у једном делу наше театарске јавности. Говорећи о другој теми, поменуо сам, успут и генерализовано, интелектуалну некомпетентност наших театарских управа. Овом, признајем, врло незграпном синтагмом нисам циљао на појединце (у том би случају стајало управници), већ на распрострањен, али не и једини, начин уметничког руковођења нашим театрима. Дакле, реч је о процедурама, а не о појединцима. Врло ми је жао ако је ову тврдњу неко схватио лично и погрешно (као оцену свог знања и образовања), те бих зато да ову тезу развијем и аргументујем.

Уметничко руковођење нашим позориштима најчешће се своди на избор сарадника, редитеља пре свих, и састављање репертоара у смислу избора текстова. Често се дешава да се ове две активности сведу на једну: позвани редитељ, поготову ако је старије генерације и признат, има готово потпуна овлашћења у избору драма, он је, заправо, тај који креира репертоар. Овакав приступ може да буде прихватљив, али само донекле, јер редитељи не морају да узимају у обзир општу уметничку и друштвену мисију дотичног театра, а ни у погледу сопственог избора не морају увек да буду у праву. 

Из оба та разлога, треба имати озбиљне уметничке тимове у позориштима: уметничке директоре, драматурге, спољне консултанте за различите области. С једне стране, они треба да проверавају, прилагођавају и уклапају редитељев избор у најопштију уметничку (друштвену, интелектуалну) стратегију своје куће и, с друге стране, могу да самим тим редитељима-звездама, а на основу познавања њиховог рада, предлажу материјале који ови нису имали у виду, а који им више одговарају.

Поред избора текстова, редитељи-звезде имају пуну ингеренцију и када је у питању избор простора. Тако, на пример, редитељи у Југословенском драмском позоришту тешко долазе до Велике сцене „Љуба Тадић” ако имају испод педесет-шездесет година; као да је избор простора, а посебно с обзиром на његову величину, питање друштвеног признања, а не иманентних уметничких захтева конкретног пројекта. Зашто доајен, ако режира монодраму, не би добио малу сцену, а даровити почетник велику ако режира ансамбл представу? 

Кад смо код редитеља-звезда, да још мало останемо на примеру ЈДП-а; уосталом, имајући у виду да је, по многим параметрима, у питању водеће српско позориште, логично је – и ово није никаква иронија – да су очекивања ту и највећа. Овај театар је, од марта 2006. године, члан најугледније асоцијације европских институционалних позоришта, Европске позоришне уније, што је статус који, поред престижа, пружа и конкретне, значајне могућности: узајамна гостовања, размену и усавршавање запослених, ангажман великих редитељских имена из мреже... Могућно је да је неки, за јавност мање видљиви пројекат из ове понуде ЈДП већ остварио; оних од којих би и публика имала користи није било све до априлског гостовања неколико престижних европских театара. Што се тиче ангажмана великих редитеља из европског networkingа, који би донели другачији сензибилитет, ни он се није догодио. Аргумент да се ови редитељи ангажују по неколико година унапред тешко може да се одржи с обзиром на то да је ЈДП већ две године у мрежи, а што се тиче могућих финансијских проблема и они се могу релативизовати ако се пореде хонорари редитеља с Велике сцене ЈДП и неких даровитих, младих, а већ престижних редитеља из, рецимо, региона... Могућно је да су активности ЈДП-а у оквиру УТЕ знатно разгранатије, али о томе јавност није обавештена: нема специјалних брошура, конференција за медије и сличних облика комуникације.
           
Из уводног дела овог текста јасно се изводи закључак да уметничко руковођење позориштем може да буде много шири и свеобухватнији посао него што је то избор текстова и сарадника. Осим уметничког избора у ужем смислу, он би требало, по мом најдубљем уверењу, да садржи и развијену друштвену свест и јасан интелектуални став. Театар може и треба да задржи део своје изворне културне мисије – да буде форум на коме заједница, у интеракцији уметника и публике, искушава своје митове, преиспитује своје вредности, отвара своје горуће проблеме... Ова уопштена културна стратегија може се конкретизовати путем, на пример, тематских сезона; избор пројеката који се раде у одређеном, ограниченом периоду има концепцијско јединство, поставља се некаква општа тема која кореспондира с друштвеним, уметничким и интелектуалним питањима битним за нашу средину.

Покушаја таквог конципирања репертоара било је у нашем театру у скорије време. Поводом обележавања јубилеја, Атеље 212 је покренуо занимљив пројекат да редитељи млађе генерације бирају и постављају текстове који су пре неколико деценија прославили ово позориште. Али, тај пројекат није био временски ограничен, развукао се, утопио се у редовни репертоар, а у међувремену се одустало и од изворне идеје да стара дела постављају нови редитељи, па је Улогу моје породице у светској револуцији режирао доајен Душан Јовановић. Пројекту недостаје и виши степен „концептуализовања”: дебате, трибине, публикације које би створиле „дијалектичку напетост” између ондашњих и садашњих поставки истих текстова и тако осветлиле и саме драме, и рад младих редитеља и „дух времена”... Још један такав репертоарски покушај био је и Пројекат Три Српског народног позоришта из Новог Сада, који је изворно замишљен као рад три млада редитеља на комадима три млада домаћа аутора, да би онда прерастао, а у поводу прославе Стеријиног јубилеја, у савремену адаптацију дела овог аутора за драмски, оперски и плесни театар, и на крају нестао из непознатих разлога.

Битан аспект уметничког руковођења театром требало би да буду и сви ови пратећи пројекти – озбиљне публикације (а не монографије с пописима представа и њихових учесника или само фотографијама из њих) и дебате, како међу стручњацима, тако и с публиком. Лично сам имао задовољство да учествујем у два одлична разговора с публиком, а поводом две сјајне представе, обе у режији Дејана Мијача: Псећи валцер ЈДП-а и Трг хероја Атељеа 212. Уметници су имали јединствену прилику да чују размишљања публике о њиховом раду, ова себи да додатно приближи оно што је видела, критичари да самокритично „дораде” своје ставове, што је све заједно показало да је позориште, заиста, колективни чин, да не треба мистификовати свој положај у том процесу, да се треба отворити за мишљење другог и праву размену. Мислим да се у овим позориштима, на жалост, никад нису поновили овакви сусрети. Ови разговори би требало да буду део стратешког проучавања публике (уз анкете и сличне методе) без којег управе не могу да тврде шта публика „воли”. Сада је једини показатељ извештај с благајне и он обично служи као алиби за комерцијалне компромисе. Да не кажем да поред проучавања публике треба да постоје и пројекти (и фондови) и за њену едукацију.

У Малом позоришту „Душко Радовић” успели су да осмисле и реализују овакве сусрете у континуитету, у току целе сезоне. Ово се позориште и иначе издваја по озбиљности и промишљености уметничког концепта. Поред вечерње и сцене за децу, уведена је и сцена за тинејџере која има веома велики социолошки значај у развоју будуће публике, широм су отворена врата за најмлађе писце и редитеље, развијен је савремен и напредан приступ по коме позориште за децу не треба да пружа идеализовану слику стварности, већ да најмлађе гледаоце суочава, у за њих примереном облику, с најпровокативнијим животним темама.

Издвајање неког позоришта на основу његовог уметничког (интелектуалног, друштвеног) концепта не значи нужно да се у њему остварују и најзначајније представе. Овај текст није имао за циљ да en general критикује нашу рецентну позоришну продукцију, што би било бесмислено, већ да укаже на мањкавости у репертоарској политици и предложи нове, чини ми се, озбиљне и корисне стратегије. При томе се под репертоарском политиком не мисли на то да ли је јасно профилисано какве врсте драма и представа које позориште изводи, већ на свеобухватно уметничко руковођење. Додуше, и у ужем сагледавању репертоара могло би доста тога да се примети; тако, на пример, Београдско драмско позориште има крајње нескладан репертоар, који се креће у распону од естетски радикалних и провокативних пројеката на Новој сцени, а у поставкама Ање Суше, Далије Аћин и Бојана Ђорђева, до љуто комерцијалних копродукција бродвејског типа на Великој.

За многе од жељених промена у уметничком руковођењу потребно је, додуше, да се остваре и неки објективни, законски предуслови (пре свега – ангажман глумаца по уговору), јер само они омогућавају стварање креативних тимова, протока идеја и људи, слободног окупљања око пројеката. То је разлог што овде није било речи о Народном позоришту; без темељне организационе промене, с нагласком на драстичном смањењу запослених, никаква репертоарска политика не може да донесе бољитак овом атрофираном и болесном организму... Ипак, док безнадежно чекамо да демократска власт изгласа бар један закон о култури од петог октобра, можда је могуће ствари покренути изнутра, учинити да неким, чак и не тако великим променама, руковођење буде уметнички и интелектуално динамичније и изазовније. Додуше, потпуно легитиман је и супротан став: шта нас брига за репертоаре и концепте ако правимо добре представе. А њих је у рецентној продукцији, у току сезоне на измаку, сасвим сигурно било: Барбело, о псима и деци и Правила понашања у модерном друштву (ЈДП), Путујуће позориште „Шопаловић”, Мушка ствар и Невиност (Атеље 212), Ћеиф (БДП)... Да овим каталогом завршимо целу причу у позитивном тону.