Repertoar, zvezde i ostali

Prelazim odmah na stvar: jedna moja nedavna izjava u intervjuu objavljenom u ovoj istoj rubrici izazvala je burne, mada ne i javne reakcije u jednom delu naše teatarske javnosti. Govoreći o drugoj temi, pomenuo sam, usput i generalizovano, intelektualnu nekompetentnost naših teatarskih uprava. Ovom, priznajem, vrlo nezgrapnom sintagmom nisam ciljao na pojedince (u tom bi slučaju stajalo upravnici), već na rasprostranjen, ali ne i jedini, način umetničkog rukovođenja našim teatrima. Dakle, reč je o procedurama, a ne o pojedincima. Vrlo mi je žao ako je ovu tvrdnju neko shvatio lično i pogrešno (kao ocenu svog znanja i obrazovanja), te bih zato da ovu tezu razvijem i argumentujem.

Umetničko rukovođenje našim pozorištima najčešće se svodi na izbor saradnika, reditelja pre svih, i sastavljanje repertoara u smislu izbora tekstova. Često se dešava da se ove dve aktivnosti svedu na jednu: pozvani reditelj, pogotovu ako je starije generacije i priznat, ima gotovo potpuna ovlašćenja u izboru drama, on je, zapravo, taj koji kreira repertoar. Ovakav pristup može da bude prihvatljiv, ali samo donekle, jer reditelji ne moraju da uzimaju u obzir opštu umetničku i društvenu misiju dotičnog teatra, a ni u pogledu sopstvenog izbora ne moraju uvek da budu u pravu. 

Iz oba ta razloga, treba imati ozbiljne umetničke timove u pozorištima: umetničke direktore, dramaturge, spoljne konsultante za različite oblasti. S jedne strane, oni treba da proveravaju, prilagođavaju i uklapaju rediteljev izbor u najopštiju umetničku (društvenu, intelektualnu) strategiju svoje kuće i, s druge strane, mogu da samim tim rediteljima-zvezdama, a na osnovu poznavanja njihovog rada, predlažu materijale koji ovi nisu imali u vidu, a koji im više odgovaraju.

Pored izbora tekstova, reditelji-zvezde imaju punu ingerenciju i kada je u pitanju izbor prostora. Tako, na primer, reditelji u Jugoslovenskom dramskom pozorištu teško dolaze do Velike scene „Ljuba Tadić” ako imaju ispod pedeset-šezdeset godina; kao da je izbor prostora, a posebno s obzirom na njegovu veličinu, pitanje društvenog priznanja, a ne imanentnih umetničkih zahteva konkretnog projekta. Zašto doajen, ako režira monodramu, ne bi dobio malu scenu, a daroviti početnik veliku ako režira ansambl predstavu? 

Kad smo kod reditelja-zvezda, da još malo ostanemo na primeru JDP-a; uostalom, imajući u vidu da je, po mnogim parametrima, u pitanju vodeće srpsko pozorište, logično je – i ovo nije nikakva ironija – da su očekivanja tu i najveća. Ovaj teatar je, od marta 2006. godine, član najuglednije asocijacije evropskih institucionalnih pozorišta, Evropske pozorišne unije, što je status koji, pored prestiža, pruža i konkretne, značajne mogućnosti: uzajamna gostovanja, razmenu i usavršavanje zaposlenih, angažman velikih rediteljskih imena iz mreže... Mogućno je da je neki, za javnost manje vidljivi projekat iz ove ponude JDP već ostvario; onih od kojih bi i publika imala koristi nije bilo sve do aprilskog gostovanja nekoliko prestižnih evropskih teatara. Što se tiče angažmana velikih reditelja iz evropskog networkinga, koji bi doneli drugačiji senzibilitet, ni on se nije dogodio. Argument da se ovi reditelji angažuju po nekoliko godina unapred teško može da se održi s obzirom na to da je JDP već dve godine u mreži, a što se tiče mogućih finansijskih problema i oni se mogu relativizovati ako se porede honorari reditelja s Velike scene JDP i nekih darovitih, mladih, a već prestižnih reditelja iz, recimo, regiona... Mogućno je da su aktivnosti JDP-a u okviru UTE znatno razgranatije, ali o tome javnost nije obaveštena: nema specijalnih brošura, konferencija za medije i sličnih oblika komunikacije.
           
Iz uvodnog dela ovog teksta jasno se izvodi zaključak da umetničko rukovođenje pozorištem može da bude mnogo širi i sveobuhvatniji posao nego što je to izbor tekstova i saradnika. Osim umetničkog izbora u užem smislu, on bi trebalo, po mom najdubljem uverenju, da sadrži i razvijenu društvenu svest i jasan intelektualni stav. Teatar može i treba da zadrži deo svoje izvorne kulturne misije – da bude forum na kome zajednica, u interakciji umetnika i publike, iskušava svoje mitove, preispituje svoje vrednosti, otvara svoje goruće probleme... Ova uopštena kulturna strategija može se konkretizovati putem, na primer, tematskih sezona; izbor projekata koji se rade u određenom, ograničenom periodu ima koncepcijsko jedinstvo, postavlja se nekakva opšta tema koja korespondira s društvenim, umetničkim i intelektualnim pitanjima bitnim za našu sredinu.

Pokušaja takvog koncipiranja repertoara bilo je u našem teatru u skorije vreme. Povodom obeležavanja jubileja, Atelje 212 je pokrenuo zanimljiv projekat da reditelji mlađe generacije biraju i postavljaju tekstove koji su pre nekoliko decenija proslavili ovo pozorište. Ali, taj projekat nije bio vremenski ograničen, razvukao se, utopio se u redovni repertoar, a u međuvremenu se odustalo i od izvorne ideje da stara dela postavljaju novi reditelji, pa je Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji režirao doajen Dušan Jovanović. Projektu nedostaje i viši stepen „konceptualizovanja”: debate, tribine, publikacije koje bi stvorile „dijalektičku napetost” između ondašnjih i sadašnjih postavki istih tekstova i tako osvetlile i same drame, i rad mladih reditelja i „duh vremena”... Još jedan takav repertoarski pokušaj bio je i Projekat Tri Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, koji je izvorno zamišljen kao rad tri mlada reditelja na komadima tri mlada domaća autora, da bi onda prerastao, a u povodu proslave Sterijinog jubileja, u savremenu adaptaciju dela ovog autora za dramski, operski i plesni teatar, i na kraju nestao iz nepoznatih razloga.

Bitan aspekt umetničkog rukovođenja teatrom trebalo bi da budu i svi ovi prateći projekti – ozbiljne publikacije (a ne monografije s popisima predstava i njihovih učesnika ili samo fotografijama iz njih) i debate, kako među stručnjacima, tako i s publikom. Lično sam imao zadovoljstvo da učestvujem u dva odlična razgovora s publikom, a povodom dve sjajne predstave, obe u režiji Dejana Mijača: Pseći valcer JDP-a i Trg heroja Ateljea 212. Umetnici su imali jedinstvenu priliku da čuju razmišljanja publike o njihovom radu, ova sebi da dodatno približi ono što je videla, kritičari da samokritično „dorade” svoje stavove, što je sve zajedno pokazalo da je pozorište, zaista, kolektivni čin, da ne treba mistifikovati svoj položaj u tom procesu, da se treba otvoriti za mišljenje drugog i pravu razmenu. Mislim da se u ovim pozorištima, na žalost, nikad nisu ponovili ovakvi susreti. Ovi razgovori bi trebalo da budu deo strateškog proučavanja publike (uz ankete i slične metode) bez kojeg uprave ne mogu da tvrde šta publika „voli”. Sada je jedini pokazatelj izveštaj s blagajne i on obično služi kao alibi za komercijalne kompromise. Da ne kažem da pored proučavanja publike treba da postoje i projekti (i fondovi) i za njenu edukaciju.

U Malom pozorištu „Duško Radović” uspeli su da osmisle i realizuju ovakve susrete u kontinuitetu, u toku cele sezone. Ovo se pozorište i inače izdvaja po ozbiljnosti i promišljenosti umetničkog koncepta. Pored večernje i scene za decu, uvedena je i scena za tinejdžere koja ima veoma veliki sociološki značaj u razvoju buduće publike, širom su otvorena vrata za najmlađe pisce i reditelje, razvijen je savremen i napredan pristup po kome pozorište za decu ne treba da pruža idealizovanu sliku stvarnosti, već da najmlađe gledaoce suočava, u za njih primerenom obliku, s najprovokativnijim životnim temama.

Izdvajanje nekog pozorišta na osnovu njegovog umetničkog (intelektualnog, društvenog) koncepta ne znači nužno da se u njemu ostvaruju i najznačajnije predstave. Ovaj tekst nije imao za cilj da en general kritikuje našu recentnu pozorišnu produkciju, što bi bilo besmisleno, već da ukaže na manjkavosti u repertoarskoj politici i predloži nove, čini mi se, ozbiljne i korisne strategije. Pri tome se pod repertoarskom politikom ne misli na to da li je jasno profilisano kakve vrste drama i predstava koje pozorište izvodi, već na sveobuhvatno umetničko rukovođenje. Doduše, i u užem sagledavanju repertoara moglo bi dosta toga da se primeti; tako, na primer, Beogradsko dramsko pozorište ima krajnje neskladan repertoar, koji se kreće u rasponu od estetski radikalnih i provokativnih projekata na Novoj sceni, a u postavkama Anje Suše, Dalije Aćin i Bojana Đorđeva, do ljuto komercijalnih koprodukcija brodvejskog tipa na Velikoj.

Za mnoge od željenih promena u umetničkom rukovođenju potrebno je, doduše, da se ostvare i neki objektivni, zakonski preduslovi (pre svega – angažman glumaca po ugovoru), jer samo oni omogućavaju stvaranje kreativnih timova, protoka ideja i ljudi, slobodnog okupljanja oko projekata. To je razlog što ovde nije bilo reči o Narodnom pozorištu; bez temeljne organizacione promene, s naglaskom na drastičnom smanjenju zaposlenih, nikakva repertoarska politika ne može da donese boljitak ovom atrofiranom i bolesnom organizmu... Ipak, dok beznadežno čekamo da demokratska vlast izglasa bar jedan zakon o kulturi od petog oktobra, možda je moguće stvari pokrenuti iznutra, učiniti da nekim, čak i ne tako velikim promenama, rukovođenje bude umetnički i intelektualno dinamičnije i izazovnije. Doduše, potpuno legitiman je i suprotan stav: šta nas briga za repertoare i koncepte ako pravimo dobre predstave. A njih je u recentnoj produkciji, u toku sezone na izmaku, sasvim sigurno bilo: Barbelo, o psima i deci i Pravila ponašanja u modernom društvu (JDP), Putujuće pozorište „Šopalović”, Muška stvar i Nevinost (Atelje 212), Ćeif (BDP)... Da ovim katalogom završimo celu priču u pozitivnom tonu.