„Кинеска четврт” крај ужичке плаже

Ужице – Своје Кинезе, тако су их звали, имало је Ужице знатно пре кинеских робних кућа и ововремених долазака трговаца и туриста из најмногољудније земље света. Познату седморицу браће Стефановић, одраслих у породичној кући крај ужичке плаже, због чијег је надимка то насеље понеко називао „кинеска четврт”.

Ко су Кинези беле пути међу Ерама казивао нам је ових дана син једног од њих, Ужичанин Александар Стефановић, наравно звани Кинез. Он сада живи у кући где су му се родили отац Петар и шесторица стричева: Бошко, Милорад, Драгољуб, Слободан. Томислав и Митар. Од њих је потекао тај породични надимак којег се ни њихови потомци не одричу. Још су живa двојица најмлађих од седморице, Митар и Петар, осамдесете газе.

– Између два рата у овој кући крај Ђетиње живели су супружници Стефановићи: Стеван, познати ужички обућар, и домаћица Нада, моји деда и баба. Током двадесетих и тридесетих година родило им се седам синова, моји стричеви и отац који је био најмлађи. Расли су они у послератно доба обнове и изградње, у немаштини, али васпитани да буду часни и учени људи. Тих година седморици браће ужичка чаршија дала je надимак Кинези. Ваљда зато што их је било много, а и ниски су растом – казује нам и породичне слике показује Александар, запослен на одржавању и чувању ужичке градске плаже, са радним местом тик поред куће.

Тако се надимак уз њих прилепио, као што су разни многима давани тада у овој вароши. Деценијама су они били једини ужички Кинези. А радни и посвећени: кад је у немаштини требало прехранити се, један је сакупљао дрва на железничкој станици, други пецао рибу на плажи, трећи радио физичке послове, четврти мајци помагао у кући, пети уз оца учио занат...

– Сви су се школовали и одговорне послове у животу обављали. Најстарији Бошко најдаље је догурао: постао доктор медицинских наука, био познати оториноларинголог у Београду где је живео. Други, Милорад звани Учо, радио је као учитељ у селима ужичког краја, а потом у Прељини код Чачка где му је породица. Трећи, Драгољуб Циле, завршио је за грађевинског инжењера и био директор грађевинског предузећа „Каблар” у Београду, једно време у управи ФК „Црвена звезда”. Четврти, Слободан звани Бамбо, једини је наследио очев занат, био обућар, а потом шеф обезбеђења у Ваљаоници бакра. Пети, Томислав Томо, радио је као шеф у погону „Фасау” сложеног „Првог партизана”, док је шести, Митар, такође био у тој великој фабрици, али као шеф у погону „Гама”. Седми, мој отац Петар, радио је и једно време шефовао у ужичком предузећу „Месар” – прича о прецима Александар.

Седморица браће Стефановића цео живот су носили надимак Кинези. Сада тако зову и поједине њихове потомке.

– Не стидимо се тог породичног надимка, поносни смо на своје часне и угледне претке. Они су били уважени у овом граду, а и ван њега. Сада и ми имамо своју децу, али по једно-двоје, не одлучује се нико на седморо као некад. Поједини Кинези из Кине који држе радње у Ужицу чули су за наш надимак, поздрављају ме кад уђем у кинеску робну кућу на градском тргу. Али ни због надимка не дају попуст на цену своје робе – шали се наш саговорник Александар Стефановић Кинез.