Школска гета у Чапљини

Чапљина – Школска година је увелико почела а основци бошњачке националности још нису прешли школски праг. Њихови родитељи не дозвољавају да им деца похађају наставу у одвојеном објекту и тако у потпуности буду одвојена од својих вршњака хрватске националности. Проблем је покушала да реши и федерални министар образовања Мелиха Алић, али без резултата, јер надлежност у области образовања имају кантони чији ресорни министар Есад Џелиловић нема могућности да присили родитеље како би своју децу упутили у школу. Зна за законску обавезу да сва деца морају похађати основну школу а то значи да може поднети тужбе против оних који то деци не дозвољавају.

Директор школе Хајро Чевро каже да није у стању било шта да учини јер је обавезан да поштује одлуку Општинског већа које се руководило чињеницом да је постојећи школски објекат тесан за све ученике па због тога треба бошњачку децу изместити у неуслован објекат, некадашњи ђачки дом.

То је Бошњаке додатно разљутило, па одбијају сваку помисао да њихова деца похађају наставу у објекту који је током рата био затвор за њихове сународнике, чак и неке родитеље садашњих основаца. "Не пристајемо на национална гета", изјавио је Сеад Табаковић, отац једног од 170 чапљинских малишана преко којих се преламају последице протеклог рата. "Захтевамо", каже он, "да сва деца иду у исту школу, а настава да се свакако обавља према два наставна програма".

Пример Чапљине је тек један у низу подела којима су изложена деца у Федерацији – негде под изговором школског простора, негде због уџбеника, веронауке...

Законске прокламације и инсистирање међународних организација на организацији целокупног образовног система у складу са европским стандардима нису дали очекиване резултате, што се најбоље потврђује на поменутом примеру, али и у неким другим местима попут Стоца или Травника. У Стоцу је све издељено – од комуналија до школства, али су се успели договорити да средњошколци користе иста улазна врата у Средњошколском центру. У Травнику ни толико – пола зграде Школског центра је санирано и модерно опремљено, а друга половина изгледа као да се рат јуче завршио. Чак је и школско двориште напола преграђено жицом. Неки иронични Травничани би рекли "да се зна шта је бошњачко а шта хрватско". Онима који доносе одлуке битно је да "млади прихвате међунационалне поделе као нешто нормално". У Босни и још понегде у свету.