СМОКВИН ЛИСТ СОЦИЈАЛИСТА

Када Срби имају на уму своју историју онда је увек присутна и страст са којом је они славе да не би морали да своде биланс. Да ли је још рано да се сведе биланс протеклих избора, или ће се мрцварење наставити? Јер, не дај Боже да неко сада изненада војно нападне Србију, парламент који проглашава ратно стање нема ко да сазове, док стручне службе парламента обавесте господина Кркобабића да смо нападнути и шта он треба да учини, или не учини, рат би био готов. У међувремену, можда би један јако важан локални политичар из Новог Пазара опет мало скокнуо до Турске по своје политичко мишљење о томе с ким у коалицију и мирно се вратио на Сурчин. Где би га полицајци љубазно поздравили и припитали како је у Турској.

У Србији је добро, осим што неки неодговорни политичари тврде да нам стране обавештајне службе састављају владу. То није истина, јер БИА одавно није ухапсила ниједног страног шпијуна. Хапсе Амери израелске шпијуне, Пољаци руске, Руси енглеске, Грци турске. У Србији ништа од тога, нема шпијуна.

Србија мора да промени већину, ако жели да промени будућност? Истина, већина је овде релативна ствар, иако је математика наука на коју људи на власти морају да гледају са највећом пажњом. Не само због броја посланика, већ због трошкова социјалног осигурања, основа пензионог система, броја радних места и броја незапослених по једном запосленом. Дакле, и после више од месец дана од избора социјалисти у Србији још не могу да дођу себи. Додуше, више нема лежерног ходања и позирања пред ТВ камерама у стилу британских војника у Белфасту: идеш три корака и онда се полако окрећеш 360 степени. Не због метка, већ да те сви новинари виде, сниме, и да свима добациш онако у ходу, хоће ли или неће бити владе, има ли или нема тајних преговора, ко преговара, а ко неформално пије кафицу. О министарствима и персоналним питањима, Боже мој, то још није ни дошло на ред да се разговара, то је такорећи увредљиво питање у овим тешким тренуцима за Србију. Јер, прво морају да се усагласе принципи како решити ситуацију на Тибету и у Дарфуру, после ћемо о фотељама у Србији.

Свака је власт слатка, чак и кад послови не иду добро за земљу, понекад је у таквим ситуацијама власт и најслађа. Заправо, политичка јавна сцена Србије толико је затрована демагогијом да обичан човек другачији језик више и не разуме. Сви мукотрпно преговарају о новој влади, сви се позивају да је реч о „усаглашавању ставова о крупним питањима за државу и друштво”, а сви знамо да се ради о голој и бруталној расподели колача који се зове власт: фотеље у министарствима, управни одбори, директорска места. У сваком случају, у Србији је данас дневна производња политике много већа него што је бирачи могу да конзумирају.

По свему судећи, социјалисти су се у Србији напокон помирили са стварношћу, зар то није разлог за славље? Јер, они више не деле демократију од капитализма и тиме је превазиђена и најстарија тема левице. Социјалисти, али и сви други који тврде да су левица, сада више говоре о социјалној сигурности, иако тај дискурс не нуди баш много суштинског, а поготово не даје одговор на акутна питања као што је незапосленост.

Но, како недостаје идеолошке конкуренције од стране, хајде да кажемо „конзервативаца” оличених у ДСС-у и радикалима, тај дискурс уређује посткомунистички свет у Србији. Иако и „левица” и „десница” не говоре битно другачијим језиком.

Социјалисти су у Србији очито затворили Одељење за социјализам у Музеју политичких идеја. Због инвентара. Посете Атини и Мадриду тешко да су могле да пруже неки историјски пример, јер Србија је тло много старије од сваког европског социјализма. Шта ће, дакле, да буде тај „смоквин лист” СПС-а, како ће проћи социјалисти у компликованом савезу Европејаца, како бити левица без омиљеног класног противника? Јер, Србија је ступила на светско тржиште и ушла је у класно друштво.

Управо у таквим околностима грађани су на досадашњим изборима и гласали за својеврсну кохабитацију између председника и премијера. Као да су били спремни да прихвате и отежани начин владања, или је то био израз полусвесне тежње за већим националним консензусом. Јесу ли били склони да дозволе једној странци, или коалицији, да на неки начин постане главна у Србији, или су интуитивно створили политичку равнотежу, коју устав није довољно нагласио институционалном поделом власти?

Ако коалиција окупљена око ДС-а формира владу, те кохабитације између премијера и председника више неће бити. Премијер ће у том случају бити обичан чиновник и више неће морати ни да арбитрира између својих министара, или чак између синдиката и послодаваца. Наравно, ни у овој сада већ техничкој влади премијер није могао ништа да нареди министрима који нису из његове коалиције.

Председнику државе мора се признати да се није задовољио тиме што је само констатовао однос снага после избора. Он је тај однос надограђивао и свакодневно обликовао. Попут трке са препонама. Једна по једна препона. По секвенцама и уз одговарајуће политичке и вероватно сваке друге понуде. Али то и јесте умеће политике. Хоће ли Србија после свега бити лепше место за живот, остаје да се види.