Српски ђаци озарени француском културом

Креће се лађа француска, а у њој српски ђаци и студенти морем путују са Крфа у Француску. Да у лицејима и интернатима Нице, Сент Етјена и других градова стекну знања као хлеб потребна ослобођеној отаџбини.

„Требаће Србији школованих људи после рата”, поруку је слао српски министар просвете Љубомир Давидовић. Ваљало је на време створити будућу интетлектуалну елиту.

Ова путовања и учења, о којима пише Слободан Радовић у вредној књизи „Знаменити професори Ужица”, у то време су регулисана уговором и уредбом. На предлог пријатеља српског народа, посланика Андре Онора, потписан је уговор са Француском о школовању српских ђака и студената у тој земљи.

Важан човек да то спроведе био је професор Милош Трифуновић, министар у Пашићевој влади, који је у Ници као изасланик српске владе са школским надзорницима распоређивао српску омладину. Млађе ученике смештао у интернате заједно са француским ђацима. Они старији од 18 година по француским школским законима нису могли бити у интернату већ су упућивани у универзитетске батаљоне у Жозјеу и Мон Лафену, у којима су полагали матурски течај.

„Школовање српских ђака у Француској за време Великог рата биће регулисано Уредбом о школовању и васпитању српске омладине у Француској, коју је Милош Трифуновић потписао на Крфу 7. октобра 1917, а потом крајем октобра исте године објавио у ’Српским новинама’ штампаним на Крфу. Било је овом Трифуновићевом уредбом регулисано и финансирање школовања српске деце, средњошколаца и студената – кредитима српске владе и дотацијама француског Министарства просвете. Потом ће се, кад све прође и слегне се, млади и школовани вратити у Србију са лепим успоменама, озарени француском културом”, бележи Радовић и додаје:

„За те четири године, како пише А. Мулен у књизи о српским ђацима у Француској, српски студент је имао прилику да увиди и позна у чему лежи величина, снага и драж Француске. Упознао је француски живот, културу и литературу, имао је прилику да се упозна са демократским уређењем земље, са напредним идејама. Да види да је успех само у реду, раду и испуњавању закона, да своја слобода престаје онда где другога почиње.”

По објављеним подацима, током три године Великог рата на школовању у Француској налазило се више од 3.000 српских ђака. Међу њима и Јован Ружић: „Ја сам са групом од око 40 средњошколаца био смештен у лицеј Луј ле Гранд у Сент Етјену. Четвртком и недељом није било предавања, ученици Французи су одлазили својим кућама. Ми ђаци избеглице остајали смо у лицеју усамљени. Затим су нас почели позивати наши другови Французи, они који нису били у интернату, да са њима и њиховим породицама проведемо четвртак поподне или цео дан недељом. Затим се појавило више породица него што је било нас ђака избеглица које су од управе школе тражиле да по један од нас четвртак и недељу редовно код њих проводимо.”

У Француској се тада школовао и Ужичанин Јован Топаловић, један од тројице браће којима писац ове књиге посвећује посебан одељак. Најстарији Стеван, инжењер, погинуо је на Солунском фронту. Живко, правник, био је рањен 1914. у борбама на Мачковом камену, да би касније допао заробљеничког логора у Гредигу крај Салцбурга, из кога ће се разменом избавити. После рата, као берлински постдипломац, специјализовао је кривично право, а у међуратно доба био председник Социјалистичке странке Југославије. Живко Топаловић се у време окупације прикључио Покрету народног отпора и 1944. председавао Конгресу у селу Ба. Напустио је земљу (са британском војном мисијом са аеродрома у Прањанима одлетео у Италију) пре него што ће Титови партизани њоме завладати.

Најмлађи Јован стигао је са српском војском до Крфа, где је сакупио 80 драхми каменоресцу за споменик брату на острву Видо, са пирамидом од финог мермера. Јован ће бити у првом транспорту који је запловио од Крфа ка Ници. Имао је тада 23 године и течај зрелости положио је раније, пред филозофом Браниславом Петронијевићем, што је често истицао. У Француској се бавио студијама географије и опште историје. Кад је прошао рат Јован Топаловић се вратио у слободну отаџбину као део елите формиране у Француској, која им је била узор у сваком погледу. Постао је професор, читао Балзака на француском, водио са супругом у Ужицу отмен живот у француском маниру. Умро је почетком 1945. године.