Непојамна лакоћа речи

„Овде се много трућа, поготово у медијима, о некаквом говору мржње. Све може бити говор мржње”, рекао је недавно у интервјуу листу „Данас” Петар Лађевић, директор Службе за људска и мањинска права Владе Републике Србије. Тај и још неки његови ставови били су повод да 31 невладина организација затражи да Лађевић поднесе оставку. У свом саопштењу од 15. јуна представници невладиног сектора тврде да је Лађевић изрекао „низ непрофесионалних тврдњи у вези са стањем људских права у Србији”, ставља му се на терет и то што мисли да „Србији није потребно Министарство за људска и мањинска права”, а тврде да „најоштрију осуду” завређују Лађевићев цитирани став и његово уверење да „језички исказ не може бити санкционисан”. У грехе је уврштена и његова тврдња да „Србија поштује колективна права националних мањина што не постоји у законодавствима других европских земаља”. Оне су констатовале да Лађевић показује „основно непознавање међународних конвенција, које је и наша држава ратификовала, и механизама за заштиту људских права” и да „он не зна да је по домаћим законима и међународним конвенцијама забрањен говор мржње, по било ком основу, као и да није упознат са великим бројем пресуда Европског суда за људска права које се тичу говора мржње”. 

На Лађевићев интервју реаговала је у листу „Данас” и Весна Водинелић, која је  оценила да је његова оцена да се у нашим медијима много трућа на тему говора мржње „недопустиво нетачан”. Ова ауторка упућује и на то како говор мржње као политички и правни појам дефинише препорука Савета Европе: „Говор мржње подразумева све облике изражавања који шире, распирују, подстичу или правдају расну мржњу, ксенофобију, антисемитизам или друге облике мржње засноване на нетолеранцији, укључујући ту и нетолеранцију изражену у форми агресивног национализма и етноцентризма, дискриминације и непријатељства према мањинама и људима имигрантског порекла.”

Она подсећа да препорука Савета Европе није правно обавезујућа, „али се очекује да је држава која је чланица Савета Европе прихвати и поштује”, те да Лађевић „са непојамном лакоћом решава озбиљно питање односа слободе изражавања и ширења, подстицања или оправдавања мржње која је заснована на дискриминацији другог због расе, боје коже, националне или етничке припадности”.

Уз закључак да се ради „о једној сложеној правној и политичкој тензији”, Весна Водинелић указује да у „овом погледу постоји значајна разлика између Сједињених Држава и европских права”, те да је „у европским државама слобода изражавања ограниченија”. Још констатује и да „није потребно, бар не у Европи, да говор мржње резултира позивањем на насиље”.

„Само за теже облике кривичног дела, неопходно је да исказ мржње има за последицу насиље”, пише Весна Водинелић. На крају, Весна Водинелић констатује да Лађевић „изједначава увођење цензуре и вербалног деликта”, али да се „говор мржње не може идентификовати са идеолошким вербалним деликтима”.

-----------------------------------------------------------

Генетски талог

Поводом Лађевићеве тврдње да „све може бити говор мржње”, Велимир Ћургуз Казимир, директор Медијске документације Ебарт, иронично закључује: „Генијално! Ако све може бити говор мржње, то значи да и ништа не мора бити говор мржње. Све зависи ко ће то да протумачи.”

Како следећи примери могу да се протумаче као говор мржње?

Пример први: „Просечан Србин има 12 година менталног узраста и зато, када му дате пушку, он се томе радује, пуца…”

Пример други: „Српска политика једнако је одвратна са својим способностима унутрашњих прилагођавања колико са својим дубоким поделама. Ирационална култура је друштвено оправдана и пожељна. Она сазрева у целокупном образовном систему, који је генерације за нама испунио најгорим људским особинама и осећањима. Њени су корени и у породицама које предају синове убицама, да би с њима убијали суседне народе, и мирно их, уз метиљаву ракију и млако пиво, испраћају на онај свет, чврсто уверени да ни тамо не постоји ништа достојно промене и непристајања. У породицама које су своје ћерке дизајнирале у складу са естетским и моралним кодексима социјалиста, радикала и нове демократије, и имиџом њихових омиљених кољача и певаљки.”

Пример трећи: „Ако су нови европски симболи српске политике сподобе покупљене са дна генетског талога, који се ускомеша сваки пут кад се постављају озбиљна питања будућности, која не познају споредне путеве као алтернативе, можда је и зато најбоље ћутати. (...) Да ли су Дачић и Николић са свитама у Стразбуру, Хагу и Бриселу идила нове Европе и европске Србије? Шшш.”

Аутор првог примера је адвокат Срђа Поповић, а другог и трећег Никола Самарџић, функционер Либерално-демократске партије.

Да ли је нечија изјава говор мржње не зависи  само од тога ко тумачи. Него и од тога ко је изјаву дао.

 Т. Д.