Добро дошли у 21. век

Традиционални политички и социјални параметри су застарели”, написао је ових дана руски социолог Игор Ејдман. „У савременом свету борба се не води између левице и деснице, социјалиста и либерала, пролетаријата и буржоазије, глобалног села и универзитетских центара... Људи из унутрашњости, они који не живе по мегаполисима и који страхују од колапса традиционалних вредности, одумирања патријархалне породице, насртаја индустријализације, губитка националног идентитета... кренули су у контраофанзиву тражећи ново мултикултурно, мултиполарно, постиндустријско друштво у којем ће владати општи принцип равноправности.”

Ако неко и мисли да је 21. век наступио оног часа када су се у поноћ 31. децембра 1999. казаљке на сату склопиле изнад броја 12, љуто се вара. У ново столеће ступамо управо сада, ове 2020. године. Све што се дешавало током протекле две деценије може се посматрати тек као заоставштина прошлости. Заоставштина једног доба у којем се људска цивилизација показала у многим својим облицима – једнако лошим као и добрим. Ипак, оно што остаје неизмењено је вечита жеља за сукобљавањем. Како међу државама и нацијама, тако и међу појединцима.

Али кренимо од највидљивијих промена: Кина се у протекле две деценије претворила у другу по јачини економску силу света, с јасном тенденцијом да ускоро с првог места збаци до сада неприкосновену Америку. Етикете с натписом „Made in China” преплавиле су сва светска тржишта, па и она која се баве прометом најсофистициранијих производа.

Русија се након успостављања нове постсовјетске моћи све више враћа својим империјалним коренима. Није реч само о чињеници да је актуелном председнику Владимиру Путину обезбеђена лидерска функција до 2036, већ је све већа наклоност обичних Руса према цркви, па и повратку царевине, јасан сигнал да мондијализам какав је скован у Америци овде никада није пустио корење.

Истовремено, САД као доскорашњи предводник западног света пролазе кроз компликован период самоиспитивања, чији исход је још тешко предвидети. Осим видљиве чињенице да се за улогу „светског жандарма” увелико тражи нови глумац, дешавања на домаћем терену указују да је дошло време плаћања дугова из прошлости, промене понашања и изнад свега прихватања стандарда који су за просечног Американца до сада били непознаница, а подразумевају, пре свега, поштовање својих непосредних комшија, које год вере или боје коже били.

На Старом континенту устројство ЕУ у концентричним круговима који су онемогућавали мешање „једнаких” с „мање једнакима” показује све своје мане. Нестрпљење држава из ове друге категорије, посебно кад је у питању животни стандард њених грађана, све је присутније и прети да цео пројекат сведе на ниво уобичајене сарадње суверених држава.

Земље бивше социјалистичке заједнице коначно су схватиле да је „самосталност”, у коју су по распаду источног блока уложиле сву своју енергију, скупо и несигурно задовољство које функционише без истинског ефекта. Покушај „изједначавања” са западним комшијама, и поред нескривене наклоности САД, показао се као недоречен. Изгледа да је тренутак за излазак из совјетске сенке био погрешно изабран, или је све изведено трапаво.

У међувремену, земље Блиског истока окрећу се саме себи шаљући путем милиона миграната поруку богатој Европи да су свесне преко чијих леђа је то богатство вековима сакупљано. Индија, Пакистан, Турска, Иран... постају све уверенији у сопствену моћ и траже за себе адекватно место под сунцем. Чак је и далеки Јапан схватио да бити окупиран од стране велике силе (САД) не може вечито да траје и да је у једном тренутку потребно ослонити се на сопствене вредности. Овде верују да је тај тренутак дошао.

На све то надовезале су се „народне буне”, политичке, националне, етничке, расне... без заједничких међусобних корена, али по правилу жестоке, насилне, неугасиве. Преусмеравање негативне друштвене енергије, што је у прошлим вековима решавано ратовима, у недостатку великих оружаних сукоба изгубило је на ефикасности. Затвореност у малом простору, на шта смо осуђени вишесатним седењем испред компјутера, тражи свој вентил.

Овековечавање мобилним телефонима свакојаких несрећа, пожара, погибија... од почетне забаве претворило се у – насушну потребу појединца. Једнако као овисност о алкохолу, дроги... Сви друштвени компаси показују само у једном смеру: ка задовољавању најнижих људских потреба. Грешке прошлости више нису путоказ за будућност.

Добро дошли у 21. век.