Катакомбе јединствене у свету

Сочаница – „Молимо госте да не улазе возилима у манастир, већ да користе паркинг простор”, пише на улазу у порту Манастира Светог Јована Крститеља, који је деценијама неограђен, где нема капије и православног крста на њој. С леве стране улаза стена, обрушава се, с десне од улаза стрмина.

Ипак је нешто ново. Неких пола километра до манастира општинари Лепосавића, у чијој се парохији манастир налази, асфалтирали су прилаз. Нема више макадама, нема блата.

Широка порта, надкрилио је бор, засађен негде половином 19. века. Тачније, 1862. године, када је на темељима старе цркве подигнута Црква Светог Јована. Прича се  да се у удубљењу стабла приказује лик Светог Јована. Народ ту оставља новац, да се моли под крошњом бора.

Седамо у летњу трпезарију. Двадесетак метара дугачка, дочекује све оне који би да се овој светињи, јединственој у свету, помоле.

Пред нас излази отац Дамјан (Продановић), игуман манастира, који је раније дошао из Зочишта, па из Црне Реке. Родом је из Босне. Смирен, са увек благим осмехом.

Сељани Сочанице, Слатине и околних села добровољним су прилозима изградили трпезарију. Буде ту народ о празницима, о слави јесењег Светог Јована. Сад ће за који дан, 11. септембра.

У време ове пошасти, која је задесила целу планету, мање верног народа има. А, долазе људи не само са севера Космета, са целе територије Косова, већ и из централне Србије, Републике Српске.

Да виде „чудо невиђено”.

Да виде Цркву у камену, једну од три које се налазе у бившим југословенским републикама. Две су на Космету. Једна овде, друга у Црној Реци. У Црној Гори је Острог.

Ово је грађевина из 14. века, која је никла на темељима цркве посвећене Ваведењу Мајке Божије. Никла је изнад катакомби, изнад првих испосница, за које стручњаци претпостављају да датирају из 2. или 3. века, а назива се катакомбни период хришћанства.

Стручњаци Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Приштине  претпостављају да су их користили први хришћани, који су живели у римском граду Миниципијум Дарданорум, чији се остаци налазе у насељу Сочаница.

– Карактеристично за ову цркву је да се олтар налази у стени, а у самом олтару је отвор који води ка подземним ходницима и даље ка испосницама. Ка катакомбама. Када се уређивао одводни канал око цркве, како би се спречило урушавање, открили смо и улаз из стене. Био је затрпан – говори смирено отац Дамјан, док земљаним степеницама силазимо у мрак, у подземне тунеле,  у катакомбе, где у једном ћошку исијава кандило, над Мајком Божјом.

Одједном, нешто нам пролете тик уз главу.

„Слепи миш”, викнусмо ту у испосници, у катакомби где влада неслућени мир и где нас чува Богородица Мајка и дух и молитве свих хришћана који су се ту подвизавали, који су тиховали у Горњој Сочаници, како зову овај крај.

Одувек су се сељани поносили црквом, а касније манастиром. Кад су хтели да кажу одакле су, говорили су:

„Ено горе испод оне стене, е отуд сам ја.”

„Ове катакомбе су  откриће не само за православни свет, већ и за светску културну баштину. Оне никога не остављају равнодушнима”, говори игуман Дамјан.

Не одолесмо да се не сликамо, па поново уз земљане уске степенице. Обилазимо око цркве, ка улазу. Не питасмо куда би то из катакомби, кроз олтар могло у цркву посвећену Усековању главе Јована Крститеља.

Црква је скоро фрескописана, ручно је урађен нов храстов олтар. У цркви мир, нека посебна благост и радост, док знате да се за вас свуда около моле свеци.

На зидовима цркве сачувана су два натписа која још нису дешифрована. На основу једне надгробне плоче пронађене поред саме цркве забележено је да је била активна још 1643. године, и да се помиње у повељи краља Милутина, као задужбина Бањске.

Поново смо напољу, на сунцу. Осећа се септембар. Не пече звезда, а ветар с Копаоника се већ сручио. Пројури лисица.

„Слепи миш, сад лисица”, тргосмо се.

„То су наше домаће животиње. Годинама имају ту легло. А, најлукавије су кад се пржи риба. Својевремено, осетивши мирис рибе, привукла се у кухињу, не помера се, чека”, осмехује се отац Дамјан..

Разгледамо гостински конак. Требало би га средити. Реновирати. Саграђен је још у 19. веку, а отад, мало шта је урађено. Тек неки радови на крову да не би вода све однела. И, кров и конаке.

Свуда цвеће. Питамо оца Дамјана ко је задужен за ову лепоту.

Смеје се. Чак и звоник цео у саксијама разнобојног цвећа. А и звоник би требало заменити. Храстовим, не церовим даскама. Саграђен је од чамовине, па и звоно слабије одјекује.

А, по црквеном звону из манастира Светог Јована, народ мери време.

У време короне, на свака два сата оглашавају се звона из ове светиње. Као и у свим храмовима СПЦ на Косову и Метохији.

Звоник је саграђен 2002. године када су се монаси у манастир Светог Николе вратили. До тада  је била само парохијска црква, а и саборовало се у јесен, а  причешћивало пред Божић.  Пред празник Ваведења Мајке Богородице, пред празник који пада у току божићног поста.

И, сада се верни народ причешћује, сече у цркви славски колач, а Ваведење Мајке Богородице многи у овом крају славе као малу славу.

Кренусмо ка новој дестилерији, коју је отац Дамјан са братством пре три године саградио. И још је сређује. Унутра дрвена бурад пуна ракије. Најстарија је из 2010. године.

Сто квадрата има дестилерија. Била је то идеја оца Дамјана, који је доле у стрмини калемио старе шљиве „моравке”. Калемио му калемар из Србије. Догодине чека нови род, а ових дана тражи превоз за 12 тона шљива.

„Неко ће се понудити”, готово убедљиво кажемо.

„Хоће, верујем”, истом смиреношћу говори отац Дамјан, који је калемио шљиве у стрмини где све ручно мора да се окопава и где ниједна машина не може да приђе.

А, посла има. Шљиве, надалеко чувене „моравке” треба да се окопају, да се покоси трава око њих. Чини нам се, ништа стрмоглавије одавно нисмо видели. Манастир има пет хектара  што земље, што шуме. Ал’, земља посна, и у такву је „страну”. Где су нове калемљене шљиве, дуго су монаси крчили од шибља.

Посла у манастиру и око светиње увек има. Проводе време у молитви и у раду.

У манастирској продавници свега. Од икона, бројаница, крстића, мелема, до меда.

Манастир има свој пчелињак, а отац Дамјан са игуманом манастира Церањска Река засадио је на тамошњем имању око 70 стабала „турског”,  или како га неки зову „калифорнијског ораха”. Саднице је добио на поклон, као што је на поклон добио и саднице од човека који извози српску шљиву у Русију.

Чека много посла братство манастира Свети Јован. Ускоро ће слава. Спремиће мање но иначе, али славу посвећену Усековању Светог Јована треба обележити како и доликује.

Има много планова отац Дамјан. Очекује да скоро почне копање бунара, који ће имати воде „за два села”.

„Одувек смо имали помоћ државе Србије. Канцеларије за Косово и Метохију, која нас никада није одбила. Сваки наш предлог је финансијски испратила. А, никад нам помоћ није одбила ни општина Лепосавић”, говори у даху отац Дамјан, игуман манастира Свети Јован.

Осећа се јесен. Тамо ка Сочаници, већ се измешале боје сунца и пламтећег руја. Чују се и гласови сељана. Зашли у кукурузишта. Још је рано, али да обиђу род.

На улазу, два дотрајала манастирска возила. Питамо оца Дамјана како зими излази уз ову успртост, кад снег завеје, кад крену да бришу копаонички ледени ветрови.

„Ставим ланце, докле може, а онда пешке”, одговара он.

Од Сочанице до манастира има нешто више од три километра.

Скреће се с десне стране магистралног пута Косовска Митровица – Краљево. Па узбрдо, на некој надморској висини од око шест стотина метара.

Не може да се промаши.

Кога год питате, сви ће вам с радошћу рећи где је манастир Свети Јован.

Ако никако другачије, управљајте се по оној високој кречњачкој стени, на којој је исцртан огроман бели крст.