Млади српски учитељи на Косову 1955.

Први септембар 1955. године. Живо је на крагујевачкој железничкој станици. Тридесет свршених учитеља из крагујевачке Учитељске школе креће пут Приштине. Тамо их чекају у Обласном одбору Косова и Метохије. Ту ће добити распоред где ће радити на васпитавању и образовању српске деце. Учиће српским језиком и шиптарску децу.

Одлазе деветнаестогодишњи учитељи у део Србије где никада нису били, са безброј питања без одговора. Ређају се српска места: Призрен, Ђаковица, Пећ, Косовска Митровица, Гњилане, Приштина, Урошевац.

Млади учитељи су ведри и расположени. Младост не зна за препреке на путу којим иде. Има снаге за све, иако не знају како изгледа село у које ће их упутити. Безбедни су и расположени. Пуни снаге и елана. Села чудних имена: Љубижда, Зочиште, Мушутиште, Манастирица, Штимље, Звечан, Партеш, Глоговац, Шипово, Дечани, Витина, Средска. Аутобуси возе макадамским путевима у села, често без електричног осветљења. У нека се одлази џиповима. Много чега нема. А деце доста. Долазе нови учитељи у села у којима их доскора није било. Многе школе су згаришта, јер су их Шиптари спалили.

Писац овог текста, са две своје школске другарице, добија место у Љубижди, у осмогодишњој школи. Ту у више разреде, од петог до осмог, долазе и деца из других села: Скоробишта, Врбичана, Корише, Грнчара, Дојница. Школа ради у црквеној порти, у учионицама црквеног конака. У селу нема струје. Жиже петролејке лампе.

У џамији уче шиптарска деца. Са њима раде два учитеља на њиховом матерњем језику, а село је већински српско. Људи су добри, заостали, доста је неписмених. Скромно обучени, али мирни и племенити. Лепо сарађујемо са њима.

Добар однос имамо и са Шиптарима који са Србима имају коректне односе. Њихов човек Арслан Абази спасио је српски живаљ од покоља за време Другог светског рата. Српске жене ословљавале су га са Бата Арслан.

Пишем ово тужан. После 65 година навиру сећања, не дају ми мира. Зар је морало све ово да се деси? Зар међу Шиптарима више нема Арслана Абазија? Куд се дела њихова људскост? Зашто обележише ово парче српске земље згариштима, покољима, тиранијом? Где је чувена њихова беса? Шта их то понука да се српска реч више не чује у Љубижди? И стотинама Љубижди на Косову и Метохији. Где је човечност данас, у 21. веку? Одговор је на њиховој страни.

Нема њиховог одговора ни нама, бившим учитељима из 1955. године који смо још живи. Има нас још четрнаест. Доживели смо дубоку старост, али нас косовске ране дубље и јаче боле. Своју младост смо оставили на светој српској земљи. И поносни смо на то. Зато је наша туга дубља, свакодневна и неће нас напустити до судњег дана. Али, у нашим срцима остаје најлепше оно што смо поклонили нашем Косову и Метохији – своју младост. За то је вредело радити и жртвовати се.

То је и најлепши део живота и рада свих нас. На то нас подсећа сваки 1. септембар.

Ђорђе Пауновић,
професор
Крагујевац