Судска пресуда као „врућ кромпир”

Пресуда окривљенима за убиство Славка Ћурувије изазвала је критике правних стручњака од самог почетка, када је донета прошле године у Специјалном суду, а сада је и званично Апелациони суд, својим печатом и образложењем, потврдио да је пресуда нејасна. То значи да првостепени суд није правилно утврдио чињенице и да, заправо – није утврдио истину.

У судској пракси до сада није познато, бар не у предметима који изазивају позорност јавности, да је истина о једном кривичном догађају утврђена тако што је у сценарио уведен нови лик у форми „Н. Н. лица”. Управо на томе је и „пала” пресуда, јер је нејасно, како каже Апелациони суд, да ли је реч о једном или више непознатих лица    и каква је у том случају улога окривљених у организацији и извршењу злочина.

Остали су, дакле, нејасни детаљи о томе како је дошло до убиства Ћурувије у хаустору зграде у Светогорској улици, односно ко је непосредно учествовао у чину извршења. Насупрот томе, неки злочини са почетка овог века остали су без јасно утврђених налогодаваца, док су улоге извршилаца прецизно утврђене у пресудама.

На пример, у пресуди за убиство Ивана Стамболића, у опису чињеничног стања био је као налогодавац наведен бивши председник државе Слободан Милошевић, који за овај злочин никада није био оптужен, али нико није замерио судском већу на таквом образложењу. Чак и у пресуди за убиство премијера Зорана Ђинђића судско веће је констатовало да је доказано ко су извршиоци атентата, али да нису откривени налогодавци, чиме је практично суд увео неку врсту „непознатих лица” у образложење пресуде.

У случају „Ћурувија” специфично је то што се „Н. Н. лице” нашло у самом чину извршења злочина. И док представници Комисије за истраживање убистава новинара коментаришу да је оваква пресуда „разочаравајућа”, а адвокат Ћурувијине деце износи очекивање да ће пресуда у поновљеном поступку бити поново осуђујућа, правни стручњаци сматрају да је пресуда Апелационог суда могла бити и другачија.

Стручњаци кажу да је Апелациони суд могао сам да отвори главни претрес, изведе доказе и утврди правилно чињенично стање, а не да враћа „врућ кромпир” Специјалном суду за организовани криминал.

– У многим европским законодавствима постоји правило да другостепени суд не може да враћа пресуду на поновни првостепени поступак него да би, ако сматра да је треба укинути, морао сам да одржи главни претрес и да донесе своју одлуку која би потом била правноснажна. Евентуално би постојала могућност жалбе на ту пресуду, у случају ако је неповољнија за окривљеног или ако се промени чињенично стање – каже наш саговорник.

О увођењу таквог правила размишљало се пре више година, приликом измена Законика о кривичном поступку (ЗКП). Тиме би кривични поступак био убрзан, не би се губиле године на понављање сложених суђења, а уједно би била и смањена могућност жалбеног суда да избегне сопствено мериторно учешће у одлучивању. Ипак, преовладао је став да треба омогућити да се бар једном укинута пресуда врати првостепеном суду, да би му се дала прилика да евентуално поправи учињене грешке у првом поступку и да би се на тај начин и едукативно деловало на судије првостепених судова од стране колега у вишим инстанцама.

Многе судије у првом степену се, међутим, питају зашто „тако врсни познаваоци права” у другом степену нису сами решили случај „Ћурувија” него су одлучили да пресуду врате на поновно одлучивање. Могли су се чак чути и коментари да су неке судије  апелационих судова, нарочито они које су најригорознији у оцени колега на нижој инстанци, изабране на функцију у озлоглашеној пропалој реформи правосуђа 2009. године, а да су неки од њих пре тога имали минималну праксу као судије првостепених судова.

Зато неки од наших саговорника, поводом укинуте пресуде у случају „Ћурувија” постављају и питање квалитета кадрова у апелационим судовима, али и квалитета Законика о кривичном поступку (ЗКП). Сматрају да би овај закон морао увести могућност да апелација сама суди, реши све што је спорно и пресуди, уколико сматра да не треба да потврди или преиначи пресуду вишег суда.

– У неким другим ситуацијмаа пракса је наметнула нека необична решења, која чак нису стриктно регулисана ЗКП-ом. На пример, честа је пракса да другостепени суд, када одлучује о жалби на решење о одређивању или продужењу притвора, укине решење којим је одређен или продужен притвор а онда на све то још одреди да притвор остаје на снази иако више нема решења о притвору, док о томе поново не одлучи првостепени суд. Ово је веома спорно јер се тиме човек држи у притвору у том периоду вакуума до поновног одлучивања првостепеног суда, а без постојања решења о притвору, које је укидањем нестало из правног поретка – каже један од наших саговорника.

Све ово указује да су потребне темељне реформе нашег кривичног поступка, на шта су многи стручаци из праксе већ више пута указивали на стручним скуповима. Недостаци ЗКП-а већ су изазвали бројне проблеме у пракси, па су и многи професори права износили оштре критике. Сва саветовања Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу била су завршавана закључцима о потреби хитне велике измене ЗКП-а или доношења потпуно новог и знатно бољег Законика о кривичном поступку.