Sudska presuda kao „vruć krompir”

Presuda okrivljenima za ubistvo Slavka Ćuruvije izazvala je kritike pravnih stručnjaka od samog početka, kada je doneta prošle godine u Specijalnom sudu, a sada je i zvanično Apelacioni sud, svojim pečatom i obrazloženjem, potvrdio da je presuda nejasna. To znači da prvostepeni sud nije pravilno utvrdio činjenice i da, zapravo – nije utvrdio istinu.

U sudskoj praksi do sada nije poznato, bar ne u predmetima koji izazivaju pozornost javnosti, da je istina o jednom krivičnom događaju utvrđena tako što je u scenario uveden novi lik u formi „N. N. lica”. Upravo na tome je i „pala” presuda, jer je nejasno, kako kaže Apelacioni sud, da li je reč o jednom ili više nepoznatih lica    i kakva je u tom slučaju uloga okrivljenih u organizaciji i izvršenju zločina.

Ostali su, dakle, nejasni detalji o tome kako je došlo do ubistva Ćuruvije u haustoru zgrade u Svetogorskoj ulici, odnosno ko je neposredno učestvovao u činu izvršenja. Nasuprot tome, neki zločini sa početka ovog veka ostali su bez jasno utvrđenih nalogodavaca, dok su uloge izvršilaca precizno utvrđene u presudama.

Na primer, u presudi za ubistvo Ivana Stambolića, u opisu činjeničnog stanja bio je kao nalogodavac naveden bivši predsednik države Slobodan Milošević, koji za ovaj zločin nikada nije bio optužen, ali niko nije zamerio sudskom veću na takvom obrazloženju. Čak i u presudi za ubistvo premijera Zorana Đinđića sudsko veće je konstatovalo da je dokazano ko su izvršioci atentata, ali da nisu otkriveni nalogodavci, čime je praktično sud uveo neku vrstu „nepoznatih lica” u obrazloženje presude.

U slučaju „Ćuruvija” specifično je to što se „N. N. lice” našlo u samom činu izvršenja zločina. I dok predstavnici Komisije za istraživanje ubistava novinara komentarišu da je ovakva presuda „razočaravajuća”, a advokat Ćuruvijine dece iznosi očekivanje da će presuda u ponovljenom postupku biti ponovo osuđujuća, pravni stručnjaci smatraju da je presuda Apelacionog suda mogla biti i drugačija.

Stručnjaci kažu da je Apelacioni sud mogao sam da otvori glavni pretres, izvede dokaze i utvrdi pravilno činjenično stanje, a ne da vraća „vruć krompir” Specijalnom sudu za organizovani kriminal.

– U mnogim evropskim zakonodavstvima postoji pravilo da drugostepeni sud ne može da vraća presudu na ponovni prvostepeni postupak nego da bi, ako smatra da je treba ukinuti, morao sam da održi glavni pretres i da donese svoju odluku koja bi potom bila pravnosnažna. Eventualno bi postojala mogućnost žalbe na tu presudu, u slučaju ako je nepovoljnija za okrivljenog ili ako se promeni činjenično stanje – kaže naš sagovornik.

O uvođenju takvog pravila razmišljalo se pre više godina, prilikom izmena Zakonika o krivičnom postupku (ZKP). Time bi krivični postupak bio ubrzan, ne bi se gubile godine na ponavljanje složenih suđenja, a ujedno bi bila i smanjena mogućnost žalbenog suda da izbegne sopstveno meritorno učešće u odlučivanju. Ipak, preovladao je stav da treba omogućiti da se bar jednom ukinuta presuda vrati prvostepenom sudu, da bi mu se dala prilika da eventualno popravi učinjene greške u prvom postupku i da bi se na taj način i edukativno delovalo na sudije prvostepenih sudova od strane kolega u višim instancama.

Mnoge sudije u prvom stepenu se, međutim, pitaju zašto „tako vrsni poznavaoci prava” u drugom stepenu nisu sami rešili slučaj „Ćuruvija” nego su odlučili da presudu vrate na ponovno odlučivanje. Mogli su se čak čuti i komentari da su neke sudije  apelacionih sudova, naročito oni koje su najrigorozniji u oceni kolega na nižoj instanci, izabrane na funkciju u ozloglašenoj propaloj reformi pravosuđa 2009. godine, a da su neki od njih pre toga imali minimalnu praksu kao sudije prvostepenih sudova.

Zato neki od naših sagovornika, povodom ukinute presude u slučaju „Ćuruvija” postavljaju i pitanje kvaliteta kadrova u apelacionim sudovima, ali i kvaliteta Zakonika o krivičnom postupku (ZKP). Smatraju da bi ovaj zakon morao uvesti mogućnost da apelacija sama sudi, reši sve što je sporno i presudi, ukoliko smatra da ne treba da potvrdi ili preinači presudu višeg suda.

– U nekim drugim situacijmaa praksa je nametnula neka neobična rešenja, koja čak nisu striktno regulisana ZKP-om. Na primer, česta je praksa da drugostepeni sud, kada odlučuje o žalbi na rešenje o određivanju ili produženju pritvora, ukine rešenje kojim je određen ili produžen pritvor a onda na sve to još odredi da pritvor ostaje na snazi iako više nema rešenja o pritvoru, dok o tome ponovo ne odluči prvostepeni sud. Ovo je veoma sporno jer se time čovek drži u pritvoru u tom periodu vakuuma do ponovnog odlučivanja prvostepenog suda, a bez postojanja rešenja o pritvoru, koje je ukidanjem nestalo iz pravnog poretka – kaže jedan od naših sagovornika.

Sve ovo ukazuje da su potrebne temeljne reforme našeg krivičnog postupka, na šta su mnogi stručaci iz prakse već više puta ukazivali na stručnim skupovima. Nedostaci ZKP-a već su izazvali brojne probleme u praksi, pa su i mnogi profesori prava iznosili oštre kritike. Sva savetovanja Srpskog udruženja za krivičnopravnu teoriju i praksu bila su završavana zaključcima o potrebi hitne velike izmene ZKP-a ili donošenja potpuno novog i znatno boljeg Zakonika o krivičnom postupku.