Пензионерска формула с фелером

Пензије ће од 1. јануара, у складу са швајцарском формулом, бити веће за око шест одсто, поручују из Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, преноси „Политика” од 12. септембра. Биће, кажу, веће од просечне пензије из 2012. године за 30,9 одсто, а оне мање, до 20.000 динара, за 37,5 одсто.

Да подсетимо, пензије се, применом швајцарске формуле, једанпут годишње увећавају за 50 одсто раста просечних плата и 50 одсто инфлације. На пример, ако плате номинално порасту за девет одсто, уз инфлацију од три одсто, пензије се повећавају за шест одсто (4,5 одсто по основу раста плата и 1,5 одсто по основу инфлације). Применом ове формуле просечна пензија, у том случају, пада у односу на просечну плату, баш као и у периоду од 2012. до 2019. године, кад је просечна пензија пала са 55 на 48 одсто просечне плате. Да је формула с фелером, уочио је и председник републике, па је крајем 2019. године најавио корекцију те формуле и пре њене примене (примењује се од 1. јануара 2020), како би се спречило даље урушавање пензија и обећао просечну пензију на крају 2025. године од 430 до 440 евра, а плате од 900 евра.

Главнина раста од шест одсто је по основу раста плата, које су званично расле знатно више него инфлација. Е сад, питаће неко, како су толико расле кад је у првих шест месеци ове године, разумљиво, изостао раст бруто домаћег производа (БДП) и безмало пола привреде није фукционисало у другом тромесечју ове године. Јасно је. Погурале су их плате у јавном сектору, подизане по принципу гашења пожара – јуче просвети, данас здравству, сутра неком трећем – без система и независно од билансних могућности.

Пензије треба да расту колико и плате, јер су на основу њих и стечене, али када и плате, нарочито у јавном сектору, буду расле у складу са зарађеним, односно у складу с растом БДП-а. Међутим, то правило код нас не важи. Уосталом, ни раст буџетских прихода није у складу с растом БДП-а. У периоду од 2014. до 2019. буџетски приходи су номинално порасли за 44,7 одсто, а БДП за 28,4 одсто. Дакле знатно више, захваљујући делом ефикаснијој наплати буџетских прихода, а првенствено расту прихода од ПДВ-а и акциза обрачунатих на увећани увоз, због кога је спољнотрговински робни дефицит у 2019. години износио 6,3 милијарде евра. То се наставља и у овој години. А то значи да ми нисмо из буџетског дефицита стигли до суфицита буџета смањењем плата и пензија, већ, првенствено, вишим растом буџетских прихода од раста БДП-а као њихове основе.

Али добро, раст пензија од шест одсто неће додатно урушити билансе, јер то повећање је у маси упола мање од више од 600 милиона евра потрошених на бесмислену исплату 100 евра свим пунолетним грађанима. Истовремено с најавом повећања пензија, министар финансија најављује ребаланс буџета у септембру или октобру и тада ћемо, рече, „видети да ли полако излазимо из кризе”. Заиста, мало чудно размишљање. Ребаланс је известан, само је неизвесно у којем смеру. Нажалост, то није тешко проценити.

Биланси државе после дејства короне деловаће веома ограничавајуће. Годину ћемо засигурно завршити с дефицитом буџета већим од 3,5 милијарди евра и јавним дугом од близу 29 милијарди евра. Са растом јавног дуга расту и расходи буџета по основу камата на јавни дуг. Нормално је очекивати, чак и при непромењеној осталој буџетској потрошњи, даљи значајан дефицит буџета и без неоходног раста капиталних улагања.

Ни са дефицитом текућег рачуна платног биланса не стојимо боље. У последње три године је утростручен, а рашће и даље због стагнације извоза, раста одлива девиза по основу дивиденди из добити фирми у страном власништву и камата на ино кредите и смањења прилива дознака из иностранства. Смањиће се, извесно је, и прилив девиза по основу страних директних инвестиција, те отворити проблем покрића дефицита текућег рачуна и новог задуживања по том основу.

Зато би се, бар у наредној години, требало уздржати од повећања плата у јавном сектору и пензија и усредсредити на излазак из кризе. А излаз је у новом развојном моделу са јасним развојним приоритетима, уређеном систему и већем ослонцу на сопствене ресурсе. Управо супротно садашњем стању ствари. Мора се системски и мерама текуће политике подстицати штедња као основа за нове домаће инвестиције, а развојне подстицаје, укључив и субвенције, усмерити на побољшање квалитета запошљавања и већу примену знања и иновација, што је пут за смањење одлива школованог кадра. Треба уредити систем плата у јавном сектору, а политиком пореза и доприноса омогућити веће нето зараде у приватном сектору. То је, иначе, посао „државе која мисли”, како скоро рече г. Небојша Катић, колумниста „Политике”.

Економиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa