Набоков о Џојсу

Иако „добровољни изгнаник” из своје домовине, ниједан писац није Ирској подигао такав споменик као Џејмс Џојс (1882–1941), аутор „Уликса”, једног од неколико великих романа 20. века. Даблин је у његовим делима, пре свега у „Уликсу”, постао митски град, у који се сместио цео један свет створен у његовој машти, у којем се мешају прошлост и савременост, пародија и логика, иронија и вербални трикови. То је град који чак има и свој омфалос (пупак света који се у старој Грчкој налазио у Делфима), а у којем обитава и Стивен Дедалус, један од три главна лика романа.

У Џојсов лавиринт није лако проникнути (уосталом Стивен Дедалус носи презиме митског градитеља лавиринта на Криту), а многи читаоци оставе роман пре но што стигну до његовог краја. После читања „Огледа о Џојсу”, који долази из пера једног другог великог писца, Владимира Набокова (1889–1977), такође изгнаника из своје домовине, многи ће се поново машити „Уликса” да заврше можда прекинуто читање. Набоковљево, у најбољем значењу речи, професорски педантно објашњење главних токова Џојсовог романа, који се, као што је познато, догађа у једном једином дану, у Даблину, објављено је код нас у издању СКЦ-а и преводу Тање Булатовић.

Набоков анализира поглавље по поглавље, део по део појединих поглавља „Уликса”, примену чувеног тока свести, откривајући чак и детаље који су промакли дотадашњим истраживачима, као што је податак да у роману „као и у ’Ани Карењиној’ постоји битан дупли сан. То је исти сан виђен од стране двојице људи у исто време”. Тај сан је једна од многих веза којима Џојс повезује два главна јунака – Леополда Блума и Стивена Дедалуса, пре но што се они сретну.

Иако је у уводном делу успут приметио да је роман „малчице прецењен од оних критичара које више занимају идеје”, Набоков се током целе своје фасцинантне анализе дубоко клања Џојсовом генију, откривајући као ретко који тумач „тајну Џојсовог романескног ткања”.

(Из књиге „Предлог за читање”, објављене 2000. године у издању Читалишта Библиотеке града Београда)