Слобода је била њена драгоценост

Жилијет Греко (1927‒2020), француска шансоњерка и глумица, преминула је 23. септембра, у позној 94. години, на француској ривијери, у близини Сен Тропеа. Живела је слободно и певала у том стилу, зато је било неизбежно да јој се путеви укрсте са филозофом Жан-Полом Сартром, који је у својим делима разматаро проблем човекове слободе. Управо је Сартр за њу написао песму „La Rue des Blancs-Manteaux”, тврдећи да Жилијет Греко његове речи претвара у драгуље. За узврат њој је ова нумера донела први успех и наговестила велику уметничку каријеру у којој се доказала не само као певачица већ и као глумица.

‒ Рођена сам слободна и скандалозна. Нисам сујетна, ја сам поносна, и да, ја имам право да поседујем тело ‒ имала је обичај да каже Жилијет Греко.

Памтићемо је по посебеном стилу, сведеној црној равној коси, бледом тену, ајлајнеру који је уоквиривао њене проницљиве очи, које су сведочиле о грчким коренима, по храпавом гласу, огрубелом од цигарета. Иако је доживела позне године, неким чудом није старила у свом погледу на свет. Једино је таква особа каква је она била, пре неколико година, у својој 88. могла да крене на опроштајну турнеју под слоганом „Хвала”, која је требало да траје годину дана, али је мождани удар који је доживела одлучио о датуму опроштаја од публике. После тога живела је сећајући се своје богате каријере дуге готово седам деценија, а иза ње остају музички класици „Под париским небом” и „Мрзим недеље”.

Жилијет Греко је рођена у Монпељеу, имала је тешко детињство. Отац Жерар, родом са Корзике је рано напустио мајку, која је уз помоћ баке и деке одгајала Жилијет и њену сестру. За време Другог светског рата, с обзиром на то да су се прикључиле Покрету отпора, Гестапо их је ухапсио. Мајка и сестра су одведене у логор, а Жилијет је као шеснаестогодишњакиња провела неколико месеци у затвору. Биле су то године које је памтила по хладноћи и глади. По изласку из затвора имала је само једну танку хаљину, а њени мушки пријатељи су јој позајмили своју гардеробу. Савила је рукаве и ногавице неколико пута да би их прилагодила својој величини и тако је настао њен посебан стил одевања, који су после други копирали.

Почела је каријеру као глумица 1946. и тај период је провела боемски са француским интелектуалцима у граду светлости. Поред Сартра са којим се одлично разумела, упознала је многе писце и уметнике попут Албера Камија, Жака Превера, Жана Коктоа и Бориса Вијана, а од тада датира и њен чувени надимак „муза егзистенцијализма”. Певала је песме Бертолда Брехта и Франсоаз Саган. Пресудан у њеном професионалном животу био је сусрет са Сержом Гензбуром педесетих година прошлог века који је за њу написао незаборавне песме.

Џез-трубач Мајлс Дејвис био је њена велика љубав, али брак није долазио у обзир, јер је он истицао да би тако Жилијет доживела велика понижења од конзервативног окружења. Имала је после неколико бракова, са глумцем Филипом Лемером, с којим има кћерку, затим са глумцем Мишелом Пиколијем и на крају са Жераром Жуанеом, са којим је од 1988. до његове смрти 2018. остала заједно. Међу њеним најпознатијим шансонама су и „Parlez-moi d’amour”, „Paris Canaille”, „Accordeon” и „Je suis comme je suis”. Глумила је у филмовима „Орфеј” (1950) Жана Коктоа и „Добар дан, туго” (1958) Ота Премингера.

Када је 2014. објавила нови албум у својој 86. години посетили су је новинари у њеној приморској кући на Азурној обали. Тврдили су да је деловала запањујуће младолико.

‒ Нисам била Марија Калас, то је сигурно, али сам имала изузетну каријеру, обишла сам свет и певала све те дивне песме ‒ рекла је својевремено.

Трвдило се да су је привлачили не само мушкарци већ и жене. У њу је био заљубљен Морис Мерло-Понти филозоф који је припадао феноменолошком правцу, а Симон де Бовоар је упознала са Вилијамом Фокнером. Дружила се са Орсоном Велсом и Франсоаз Саган у Сен Тропеу. Холивуд је уочио њен гламур, а улога предводнице банде у Коктоовом „Орфеју”, можда је њена најупечатљивија рола. Кокто је засновао тај лик на личности саме Греко, која је имала презир према естаблишменту и склоност да често употреби песницу. „Била сам тешка и насилна млада особа. Тукла сам се. Кад се испред вас нађе неко ко је помало фашиста, и кад осетите да речи више нису довољне, добијете жељу да ударите. А ја сам то радила и тако ме је Кокто запазио”, рекла је једном приликом.

Певајући, обележила је једну епоху и тако постала икона француске културе.

‒ Бити слободан највећа је драгоценост у животу ‒ говорила је Жилијет Греко и то је потврдила читавим својим постојањем од 1927. све до 2020. када је стало њено срце.