Сурова правила данашњице

Истрајавам на лику Ваље, једне од јунакиња Ирине Васковске. Њене хероине Ваља и Нађа су сестре блиских година које на крају завршавају у старом летњиковцу јер немају где, нити од чега да живе. Драма „Руска смрт” je прича о неспособности човека, појединца да се у новом времену отргне и почне да живи по данашњим правилима.

Глумица Исидора Минић овако за „Политику” описује своју нову јунакињу Ваљу са којом свакодневно „живи” у пробној сали Атељеа 212. Реч је о једној од сестара које је савремена руска ауторка Ирина Васковска тако сликовито оживела у драми „Руска смрт”, коју на сцени „Петар Краљ” Атељеа 212 у копродукцији са Театром Вук, режира Андреa Аде Лазић. Премијера је вечерас.

Праизведба комада „Руска смрт” била је у Кољада театру у Јекатеринбургу 2014. године. У старој пропалој викендици на периферији града Ваља и Нађа живе своју „руску смрт”, заробљене између прошлости саткане од разочарења и магловите будућности којој једва да се надају. Са обе стране разрушених врата њихове куће вреба застрашујућа свакодневица. У њиховој кући се, сплетом околности, буди Алексеј и појављује се пламичак наде да ће заустављени животи кренути напред...

Ваљу тумачи Исидора Минић, Нађу Милица Михајловић, Алексеја Небојша Илић. Преводилац је Новица Антић, сценографкиња Марија Јевтић, костимографкиња Јелена Стокућа, избор музике потписују Андреа Ада Лазић и Драган Стевановић Багзи.

– Ваља је представник моје генерације, или оних можда мало старијих, у смислу да смо негде на средини живота, а да не можемо да се уклопимо у правила која нам диктира данашњица. Сама Ваља је жена која је завршила факултет, има завидно образовање, интелект, али једноствано нема храбрости да се упусти у нови начин живота, да покрене себе. Она и даље сања и машта, ужива у литератури, у духовним стварима, али да конкретно нешто уради. Једноставно има страх да се упусти у нови вртлог живота – прича Исидора Минић и додаје:

– Романтична Ваља остварила је своју вишегодишњу маштарију да види Венецију. То је био њен сан и све што је имала отишло је у ту Венецију, суочила се са реалношћу да то више није никакав гламурозни, романтични град већ место где ју је ова данашњица ужурбаног туризма навела да потроши све рубље и сада у суштини седи у своја четири зида, гладује али нема храбрости да се упусти у живот који мора да почне од нуле.

– Јако ми је блиска Ваља. И сама се слично осећам. Нити ми се допада ово време, нити овај начин живота. Стално се борим са мишљу да се не сналазим у њему, мада живим и радим, али непрестано мислим да бих могла више, боље. Једноставно, не полази ми за руком да се уклопим у овај, по мени, сурови начин живота, лактања, гажења преко људи, немања образа. За мене је ово време такво, можда су ово погрешне речи, али ја га доживљавам кроз ту визуру – прича Исидора Минић.

Још је присутна, још је ту, констатује уметница. Мисли да може и као човек и професионалац у овом послу да да, али нити има толико простора, нити она има толико храбрости да се упустим у ову животну авантуру на начин на који се досежу врхови у данашње време, признаје.

– Била сам тамо само један једини пут кад ми је позориште омогућило да упознам Санкт Петербург. Сматрам да је добро што сам отишла у тај град, јер он можда и није права Русија. Или је можда нека бивша Русија, тај град одише посебном архитектуром, почива на Неви, безброј река и канала, грађевина и цркава. На сваком ћошку Санкт Петербурга живео је неки писац, балерина, сликар... То је град уметника, Русије у коју сам била заљубљена, кроз литературу, кроз балет који сам обожавала и обожавам га и данас. Али када сам се заиста суочила са тим данашњим руским светом, где више нема описа који постоје код Достојевског, била сам мало затечена и разочарана. То је данас брзи град где у по бела дана видите девојке нашминкане као за вечерњи излазак у мини сукњама, са штиклама, ново време које је преплавило и ту Русију, па схватите да су и тамо остале само зидине старог времена и града. Оно што ме у свему томе издигло, јесте што сам гледала балет „Лабудово језеро” у Маринском театру.

Овог септембра десило се да Исидора Минић има два „нова” наступа у матичном Атељеу 212. Гледали смо је у премијерном извођењу комада „Дабогда те мајка родила” Ведране Рудан у режији и драматизацији Тање Мандић Ригонат у којојем тумачи главну сестру у старачком дому.

– Играм две потпуно супротне улоге на исту тему. У представи „Дабогда те мајка родила” играм управо то што Ваља у „Руској смрти” не уме да игра. Главну сестру у старачком дому, симбол новог времена, некога ко продаје лептириће, где је живот ружичаст, где се мисли само на новац. Све јој је дивно, врло је слаткоречива, љубазна, наравно, све ради новца. То је неко ко је врло прилагођен данашњем времену – прича глумица.

Исидори Минић ови дани појачаних епидемиолошких мера једино тешко падају због тога што не може да путује. Ипак, каже, проводи ове дане садржајно, живећи у свом свету, посвећена породици, кући, пријатељима. А када је позориште у питању, наглашава да је то машинерија препуна људи.

– Држимо се правила која су нам предочена. Надам се да ћемо успети да докажемо да позориште може да живи и да као и други људи можемо да радимо, па макар и под овим условима док се све ово не заврши – подвлачи Исидора Минић.