Јавни дуг не забрињава

Јавни дуг расте, али то још не забрињава рејтинг агенције које прате нашу економију. Агенција Фич, која је пре неколико дана потврдила ранији ниво рејтинга ББ плус са стабилним изгледима за даље повећање, наводи да се очекује привремени благи пораст јавног дуга у 2020. години, док се у наредним годинама очекује да се јавни дуг врати на претходни опадајући тренд и достигне 51 одсто БДП-а крајем 2024. године.

Подсећају да је дуг опште државе на крају 2019. значајно опао на 52,9 одсто БДП-а у односу на крај 2016. године, када је износио 68,8 одсто БДП-а.

Министар финансија Синиша Мали је рекао тим поводом да је за Србију веома важно да држи јавни дуг под контролом и да то виде и признају други и додао да ћемо задржати ниво јавног дуга испод 60 одсто БДП-а, а испуњење тог одговорног задатака даје нам кредибилитет пред другим финансијским институцијама.

Иначе, јавни дуг је крајем другог квартала достигао 26,8 милијарди евра, што је износило 58,5 одсто БДП-а.

Милојко Арсић, професор на Економском факултету у Београду, каже да је једна од сасвим сигурних последица актуелне кризе релативно велики раст јавног дуга у многим земљама, којим је финансиран фискални дефицит. Према предвиђањима ММФ-а и Светске банке из јуна ове године, јавни дуг на нивоу света ће у овој години порасти за скоро петину, а крајем године ће бити већи од светског БДП.

– Јавни дуг Србије у овој години повећаће се за око девет процентних поена БДП-а, а крајем године достићи ће око 60 одсто БДП. То је за земљу на нашем нивоу развијености релативно висок јавни дуг, па би мерама фискалне политике требало зауставити његов даљи раст. Због рекордно ниских каматних стопа трошкови сервисирања високог јавног дуга сада су ниски, али се у будућности очекује раст каматних стопа, а тиме и повећање ризика кризе јавног дуга – сматра Арсић.

По његовој оцени, терет отплате јавног дуга за Србију је релативно висок, јер је просечна каматна стопа на јавни дуг у нашој земљи скоро два пута већа него у ЕУ, па ће због сервисирања великог јавног дуга у будућности бити мање средстава за продуктивну јавну потрошњу. Другим речима, висок јавни дуг ће у дужем року кочити привредни раст.

По њему, због превеликог пораста јавног дуга, антикризне мере фискалне политике усмерене на привреду требало је да буду нешто селективније и самим тим штедљивије, док за исплату 100 евра свим пунолетним грађанима понавља познати став да је скупа и економски погрешна мера.

Даљи раст јавног дуга у наредним годинама не би био одржив, па је потребно 2021. фискални дефицит осетно смањити на ниво који ће омогућити смањење учешћа јавног дуга у БДП-у, што подразумева дефицит до два одсто БДП-а. То се може обезбедити кроз умерену индексацију плата и пензија, смањење субвенција и бољу наплату пореза, док би капиталне расходе требало задржати на високом нивоу од око пет одсто БДП-а, уз унапређење система селекције и ефикасности реализације инвестиционих пројеката.

Пред високо задуженим земљама се у основи налази неколико могућности за решење проблема јавног дуга. Прва могућност је да након окончања епидемије примене програм фискалне консолидације којим би се смањио фискални дефицит или остварио суфицит, након чега би јавни дуг почео да опада. Оваква фискална политика, нарочито ако би се спроводила у већем броју великих земаља, неповољно би утицала на раст светске привреде у будућности.

Друга могућност, коју је у прошлости користио велики број земаља, јесте да се проблем високих јавних дугова, који су нарасли у време ратова или великих економских криза, реши у већој или мањој мери, њиховим обезвређивањем кроз инфлацију. Ова могућност је доступна само оним земљама које су задужене у сопственој валути, што значи да није доступна већини земљама у развоју.

Арсић оцењује да су мале шансе да се задужене велике, а високоразвијене земље у већој мери ослоне на ову могућност јер би тиме, у дужем временском периоду, изгубиле поверење инвеститора.

Такође, постојање независних централних банака, које имају задатак да држе инфлацију на ниском и стабилном нивоу отежава инфлационо обезвређивање јавног дуга. Ипак, могуће је да ће реалне каматне стопе на јавни дуг у неким годинама бити негативне, што би у одређеној мери допринело инфлационом обезвређивању јавног дуга.

Трећа могућност је да високозадужене земље прогласе неку врсту банкрота и затраже репрограм и делимични отпис дугова. Захтев за репрограм и отпис дугова од стране неке земље би довео до пада приватних инвестиција, а потом и до опште економске кризе у тој земљи, која би се потом прелила на друге земље. Ефекат на светску привреду био би неповољнији ако би се дужничка криза јавила у некој од великих високоразвијених земаља.