Наш Сизиф

Истог дана, у петак, када је обележен Светски дан избеглица, дал` је случај ил` намера, кренуо је и сезонски воз, поетично назван „Јадран експрес“ а Хрвати изгубили од Турака на пенале. На први поглед, три одвојена догађаја. А и нису!

Тринаеста је Србија у свету по броју прихваћених избеглица а прва у Европи. Нека, (уздах!) бар смо по нечему први у тој Европи. Ваљда то говори некоме нешто ван Србије.

Што се воза тиче, он ће из Београда, са стајањем у Книну, целог лета, петком, јурити ка Јадрану са туристима из Србије. Иде сезонски воз, а враћа се влак. Суботом. Нек је са срећом. А није потребна виза за Хрватску. Петља јесте. За прво време.

У Бечу, у 119. минуту Хрвати угурали лопту Турцима иза леђа. И одмах почели да славе. Готово, ал није! У 121. Турчин из очаја опали по истој и смести је Плетикоси у рашље. Коцкасти ту одмах обневиде и испромашују све у пенал-рулету. То се у фудбалу зове „синдром прекинутог славља“.
Један од избеглих Срба из Хрватске, смештен у избегличком кампу, у соби три са три, рече у петак по подне, пред камерама, како ето већ пуних 15 година – не живи. То јест, живи ал’ као да не живи. Нико га за воз до Книна није ни питао. Иначе, повратна карта другог разреда је 69 евра. Тај нема ни за карту у једном правцу а камоли за повратну.

Избеглица, сада касирка код пијаце Ђерам, а била је давно професор српскохрватског па српског језика, тврди да је фудбал уопште не занима. Гледала је Хрвате и Турке у фудбалском двобоју на смрт. Каже да је на стадиону чула скандирање – За дом спремни! Зато су и отишли дома, тврди касирка.

Србија, Босна и Херцеговина и Хрватска су се потписивањем Сарајевске декларације у марту 2005. обавезале да ће до краја 2006. донети трајна решења за повратак и интеграцију избеглих и прогнаних. Нису још, а стигло и лето 2008.

Воз ка Сплиту и Ријеци „Јадран експрес“ није у првој вожњи кренуо баш крцат. С картом другог разреда, пошто је било вишак места, могло је да се комотно њори, као у кушету. Преспавали путници из Србије утакмицу Хрватска – Турска, на територији Хрватске. А и боље да је тако. Да не испадне да кроз Хрватску пролазе и дремљиво ћуте. Да не навијају за Хрвате, могло би да се протумачи. Или да су наклоњени Турцима... У Мостару, који није ни у Хрватској ни у Турској, било је уличних нереда и разбијених глава – повод, иста та фудбалска утакмица.

Било је још занимљивих вести тог дана. На пример, да је коначно ухапшен извесни Марко М. из Пожаревца који је пре неки дан сурово претукао десетогодишњег дечака. То није онај Марко М. на кога сви прво помисле. То је неки други Марко М. а десетогодишњак јесте баш тај, претучени. И још вест да је Драган Хаџи Антић постао главни и одговорни уредник РТВ Бор. То јесте онај Хаџи Антић јер су њему објавили цело а не скраћено презиме! На први поглед ова два догађаја немају везе с она прва три. А и имају. Све зависи. Турска игра следећу утакмицу против Немачке. И једни и други су нам били окупатори. За кога да навијам? Сетих се да почиње Вимблдон, а чух и да су оном Сизифу који је гурао камен, неки наши на крају објаснили – то није онај камен!